Bilo je zaista zanimljivo posmatrati sa koliko entuzijazma i energije su predstavnici ekstremne desnice u Crnoj Gori kao i njima pripadajući analitičari, kolumnisti, NVO sektor i ostala družina, izlili besa, buke, uvreda, histerije, stigmatizacije i neslanih šala povodom boravka predsednika Jakova Milatovića u Beogradu i njegovog učešća na Vinskoj viziji pokrenutoj u sklopu Otvorenog Balkana. Najpre treba razlučiti jednu činjenicu – jedna od ključnih i krucijalnih poruka biračkog tela na svim izborima počev od 30. avgusta preko niza lokalnih pa sve do predsedničkih i parlamentarnih, bila je da se efikasno i drastično poboljšaju odnosi sa Srbijom kao ključnim susedom sa kojim valja oporaviti i revitalizovati spone pokidane i narušene delovanjem bivšeg režima do mere da čak ne postoje ni ambasadori u Beogradu i Podgorici. Šta radi Jakov Milatović od kada je izabran pa do današnjeg dana? Trudi se da da doprinos poboljšanju rečenih odnosa što je ne samo zahtev većinske Crne Gore već i državni i nacionalni interes bez ostatka. U prilog rečenom dovoljno je, primera radi, pročitati statističke podatke o broju turista iz Srbije u poslednjih trideset godina, od Ulcinjske rivijere do Tivta i pametnom će biti dosta. Da li je državnički poboljšavati odnose sa zemljom odakle vam dolazi najveći broj turista i kupaca, recimo, nekretnina na primorju ili je državnički zatvoriti hermetički granice 2020. godine, tobože zbog korone, i ostaviti desetine hiljada hotelijara, vlasnika apartmana, turističkih radnika, taksista, vlasnika prodavnica itd. bez ikakvih prihoda, kao što je uradio Đukanović. Uostalom, celokupna srbofobna politika vodila je ka tome da se sve više građana Srbije opredeljuje za druge destinacije. Možda je to lepo za ideološki ukus jer ne gledate ružne, prljave i zle Srbe, ali je za budžet i BDP izuzetno loše. Oko jedne rečenice napravila se fama i ponavlja se kao mantra danima, a reč je o pohvali Milatovića Vučiću kada je reč o njegovom poznavanju vina etc. Od jedne benigne rečenice, komplimenta od kog Crnoj Gori neće biti ništa lošije, napravio se skandal i teorije o poltronstvu, udvorištvu itd. Sličnu pohvalu Vučić kao gost iznese Orbanu, Makronu ili svojevremeno Merkel i u tome nema ništa neobično, isto učini Orban kada je u gostima Putinu ili Trampu, Zelenski kada je u razgovorima sa Bajdenom… Kompliment domaćinu koji vas je pozvao, ugostio na najvišem nivou i proveo sa vama čitav dan uvažavajući na taj način i vašu zemlju, nije nikakvo udvorištvo već uobičajena diplomatska praksa. Ekstremni pol u Crnoj Gori ćutao je kao zaliven kada je Donald Tramp na samitu NATO gurnuo rukom Duška Markovića da oslobodi sebi prolaz. Da je neki direktor vodovoda u Pljevljima, Bijelom Polju, Leskovcu ili Vinkovcima takvu stvar učinio spremačici ili portiru ceo Balkan bi se zalagao za ostavku istog. Ili, razmislite o sledećem potezu udvorištva i posledično tome transfera blama. Pošto vam je Hrvatska uzor u svakom pogledu, čak i kada je reč o Oluji i receptu za konačno rešenje pitanja Srba, pakovanje na traktore i slično o čemu su govorili predstavnici bivšeg režima na čelu sa Duškom Markovićem, onda proglasite Stipu Mesića za počasnog građanina Podgorice. Pitajte seni ustanika od 13. Jula pa i one retke prostale žive šta misle o čoveku koji je robijao po tamnicama Titove Jugoslavije zbog svojih šovinističkih i proustaških ideja. Pitajte ih šta misle o čoveku koji je vrhunac karijere dosegao izjavom:”Moj zadatak je obavljen, Jugoslavije više nema!” Pitajte većinu građana Podgorice da li su saglasni sa činjenicom da je njihov počasni sugrađanin jedan od arhitekata i stožera razbijanja Jugoslavije i etničkog čišćenja Srba iz Hrvatske. Šta god da je Jakov Milatović na vinskoj manifestaciji rekao, kako god da se ponašao, šta god da je uradio, izazvao bi bes i mržnju ekstremne desnice u Crnoj Gori jer oni se groze bilo kakvog oporavka srpsko- crnogorskih odnosa. I zato im je odvratan svako ko u tom pravcu nešto čini – Abazović, Mandić, Milatović… jedino su beskrajno slatki i udvorički raspoloženi prema aktuelnom premijeru Milojku Spajiću u nadi da će on iz parlamentarne većine izbaciti ZBCG i Demokrate a ubaciti DPS i satelite. Snila baba što joj milo bilo. Spajić je pragmatičan i politički vešt, otuda je i izbegao da svoju političku sudbinu veže za anahrone snage, koje tonu svakim danom sve dublje kako ka ekstremizmu tako i kada je reč o rejtingu. Da je reč o pretpolitičkim i ekstremističkim stavovima vidi se, primerice, i na svakodnevnom vokabularu većine u takozvanom komitskom bloku. Nazivati predsednika sopstvene države “slučajnim” nije na prvom mestu uvreda za njega već za 62% birača koji su se opredelili za njega u drugom krugu predsedničkih izbora. Svako ko poznaje elementarne postulate političke teorije i prakse zna da se slučajno može dobiti 0,6 ili 1,6% glasova zbog nekog slogana ili neke sporedne političke činjenice, ali već do 3% stiže se uz mnogo rada, truda i borbe. Nekad je potrebna i sreća. Kao što smo videli na primeru SDP-a i partije dr Leposavića. Ali 62% nazivati slučanim rezultatom najblaže rečeno je infantilno. Odnosi Srbije i Crne Gore treba da idu uzlaznom linijom a ta politika ima punu podršku EU i SAD što se oličava u mnogo puta ponovljenom stavu o dobrosusedskim odnosima u regionu koji smo čuli od svih zvaničnika koji se bave ovim prostorom osim od uvažene gospode Picule i Đenera koji svakodnevno prolivaju suze nad faktom da Đukanović više nije na vlasti. Ako mladi Vuković u narednih tridesetak godina bude ponovo izabran za gradonačelnika Podgorice, eto ideje za nove počasne građane. Uz notornog Mesića valja predložiti i Piculu i Đenera. Možda, posthumno i samog Franju Tuđmana. I razmislite da li bi seni Trinaestojulskih ustanika imale transfer blama, skrindž i sve ostalo što smo ovih dana čuli i pročitali.
