Чуруг има дугу историју – од неолита до 12. века овде је постојало насеље. У писаним документима први пут се спомиње под именом Шурла у 13. веку. Тада је угарски краљ Бела IV указом крсташима дао приход од скеле која је саобраћала од Чуруга ка Бечеју као и приход од вашара. У будућности се планира изградња археолошког парка где би били експонати са овог тла, који су сада изложени у Музеју Војводине.У 15. веку ово је био посед Ђурђа Бранковића и то у саставу тителске нахије. После Карловачког мира 1699. Чуруг постаје шајкашко место, одн. граница између Аустроугарске и Турске. Имао је 80 српских шајкаша који су пловили Тисом и бранили границу од Турака. Чуруг је био капетанија и лука, развијала се трговина и занатство. У 18. веку једном куга и двапут колера похарали су становништво, међутим, још већи губитак становништва био је 1942. у рацији. Значај луке губи регулацијом Тисе која је била неопходна због честих поплава.Музеј Рације налази се насупрот чувене чурушке цркве у објекту тзв. Топаловог магацина, на чијим зидовима још стоје остаци крви од страдања недужног становништва од стране мађарских фашиста. Лазар Каћански је кустос и члан Управног одбора Меморијалног друшва „Рација” од кога се могу чути потресне приче о жртвама и ретким који су се спасли. Преживело је свега десетак од свих ухапшених људи.Разлоге зверства тешко је схватити. Миклош Хорти је окупирану Бачку прогласио јужним крајем краљевине Мађарске. На списковима за убијање су се нашли најпре велепоседници чија је имања требало запосести, затим интелектуалци који би могли да поведу народ у побуну и политички неистомишљеници (комунисти).Други разлог да хортијевци измисле сукоб на овим просторима је да не би ишли на источни фронт (СССР). Ови фашисти потпомогнути домађим цивилима су се нонстоп напијали како би могли константно да убијају становништво међу којима су биле читаве породице, бебе, деца, свештенство, старци – дакле чак и они који нису могли да буду никаква претња и побуна. Страдало је око 800 недужних Чуружана које су затварали на око три локације (магацина). Убијани су метком и бајонетом, те бацани кроз лед у Тису, и то на православни Божић. Сем Чуруга, злогласне дане рације памте и Жабаљ, Шајкаш, Гопођинци, Мошорин, Србобран, Ђурђево, Тител и Нови Сад. Многе породице су заувек угашене.Иначе, за време Краљевине СХС овде су се насељавали људи са Косова и Метохије а после 1945. долазе становници из Босне. У последње време млади одлазе према Београду, Новом Саду, Немачкој и Америци. Сада има неких назнака, нарочито у време епидемије вируса корона, да у овом фином месту крај Старе Тисе и Бисерног острва, многи поново траже мир и одмор.А како све то на терену изгледа, најбоље је сазнати кроз „Чурушки шпацирунг” – шетњу кроз хладовину столетних липа уз дегустацију локалног сира, меда и вина, коју су осмислили портал Explore Novi Sad и Туристичка организација општине Жабаљ.Текст и фото: В. Раонић;
У 15. веку ово је био посед Ђурђа Бранковића и то у саставу тителске нахије. После Карловачког мира 1699. Чуруг постаје шајкашко место, одн. граница између Аустроугарске и Турске. Имао је 80 српских шајкаша који су пловили Тисом и бранили границу од Турака. Чуруг је био капетанија и лука, развијала се трговина и занатство. У 18. веку једном куга и двапут колера похарали су становништво, међутим, још већи губитак становништва био је 1942. у рацији. Значај луке губи регулацијом Тисе која је била неопходна због честих поплава.
Музеј Рације налази се насупрот чувене чурушке цркве у објекту тзв. Топаловог магацина, на чијим зидовима још стоје остаци крви од страдања недужног становништва од стране мађарских фашиста. Лазар Каћански је кустос и члан Управног одбора Меморијалног друшва „Рација” од кога се могу чути потресне приче о жртвама и ретким који су се спасли. Преживело је свега десетак од свих ухапшених људи.
Разлоге зверства тешко је схватити. Миклош Хорти је окупирану Бачку прогласио јужним крајем краљевине Мађарске. На списковима за убијање су се нашли најпре велепоседници чија је имања требало запосести, затим интелектуалци који би могли да поведу народ у побуну и политички неистомишљеници (комунисти).
Други разлог да хортијевци измисле сукоб на овим просторима је да не би ишли на источни фронт (СССР). Ови фашисти потпомогнути домађим цивилима су се нонстоп напијали како би могли константно да убијају становништво међу којима су биле читаве породице, бебе, деца, свештенство, старци – дакле чак и они који нису могли да буду никаква претња и побуна. Страдало је око 800 недужних Чуружана које су затварали на око три локације (магацина). Убијани су метком и бајонетом, те бацани кроз лед у Тису, и то на православни Божић. Сем Чуруга, злогласне дане рације памте и Жабаљ, Шајкаш, Гопођинци, Мошорин, Србобран, Ђурђево, Тител и Нови Сад. Многе породице су заувек угашене.
Иначе, за време Краљевине СХС овде су се насељавали људи са Косова и Метохије а после 1945. долазе становници из Босне. У последње време млади одлазе према Београду, Новом Саду, Немачкој и Америци. Сада има неких назнака, нарочито у време епидемије вируса корона, да у овом фином месту крај Старе Тисе и Бисерног острва, многи поново траже мир и одмор.
А како све то на терену изгледа, најбоље је сазнати кроз „Чурушки шпацирунг” – шетњу кроз хладовину столетних липа уз дегустацију локалног сира, меда и вина, коју су осмислили портал Explore Novi Sad и Туристичка организација општине Жабаљ.
Текст и фото: В. Раонић;
You must be logged in to post a comment.