„ČITAV SVET OD CREPAJE DO FARKAŽDINA…“

– VOJVOĐANSKA RAPSODIJA – vašarska panorama – po motivima proze: Selo Sakule, a u Banatu Zorana Petrovića dramaturška adaptacija: Željko Mijanović i Vladimir Lazić reditelj: Vladimir Lazić, kompozitor: Gabor Lenđel, tekst songova: Željko Mijanović, koreograf: Milica Cerović, scenograf: Saša Senković, kostimograf: Marina Sremac, muzički aranžmani: Aleksandar Bahun, lektor: Konstantin Knežević, pomoćnik reditelja: Senka Petrović, dramaturg: Stefan Tajbl Obećah, polovinom decembra prošle godine, pišući o „Otporu“, cenjenom čitateljstvu da ćemo se osvrnuti na Vojvođansku rapsodiju pa eto dođe vreme da prozborimo koju o novom projektu Srpskog narodnog pozorišta. Onaj čuveni „komedijaš“, zvani slučaj, je udesio da se, početkom septembra, prilikom dogovora sa kolegama iz VV o saradnji, u istom lokalu tj. Bistrou za susednim stolom, zatekne reditelj Vlada Lazić sa većim delom gore pomenutih saradnika. Tako dobih početne informacije da se radi o „Sakulama“ ali uz muzičku podlogu. Naravno da sam o’ma obeć’o da ću s posebnom pažnjom odgledati i komentarisati rabotu dugogodišnjeg prijatelja, širim narodnim masama poznatog, najviše, po režijama mjuzikla (Cigani lete u nebo, Mr.dolar, …). Opet je isti gospo’n “slučaj” udesio da nisam mogao da odem na premijeru ali nikad nisam patio od toga, pa sam odgledao reprizu. Moram priznati da sam bio zatečen onim što sam video; utisak je bio narodski rečeno “tanka svirka”. Blago rečeno sporo, iskarikirano, razvučeno, raštimovano, disonantno, da ne kažemo,  katastrofa. Opet, sve mi je bilo sumnjivo i simptomatično pa sam predpostavio da nešto nije u redu, jednostavno sam se zapitao u čemu je “kvaka”?! Ipak su to iskusna, relevantna imena koja „znaju znanje“, kako je moguće… i dopustio sam sebi luksuz, da se ne povedem za prvim utiskom već da se malo raspitam o čemu se zapravo radi?  Ubrzo sam došao do “kuloarske price”: da je tokom priprema bilo puno peripetija, da je bilo zdravstvenih problema, da je bilo opravdanih i ne opravdanih izlazaka iz podele, posebno, da su premijera i repriza bile, bukvalno, desetkovane bolešću nekolicine glumaca, igrača (članova baleta), pevača (članova hora) i svirača (članova orkestra) te da je nekolicina ljudi „uskočilo“ sa jednom ili dve probe. To sam vam cenjeni čitaoci i napomenuo ranije i na osnovu toga sam zauzeo stav da “Vojvođanskoj rapsodiji” pružim bar još jednu šansu, pa ako se ponovi isto ili slično izvođenje, kao gore pomenuto, biće „Pod mač Bato!“

Tako „naoštren“, sa puno skepse, sam otišao 15. januara na treću reprizu, mesec i po’ dana nakon premijere, pa šta Bog i sreća junačka daju! Mogu da vam kažem da me osećaj nije izneverio, verovatno i iskustvo, jer to što smo imali priliku da vidimo u ponedeljak je neka druga predstava, zategnutija, uigranija, upevanija, čvršća a po svoj prilici biće još bolja! Mi koji duže pamtimo se sećamo da se puno puta dešavalo da predstave koje na premijeri dobiju vrlo loše kritike kasnije, igranjem, izrastu u odlične, ne mogu se prepoznati a to je, izgleda, i ovog puta u pitanju. Pomenućemo da su, svojevremeno, posle premijere Kralja Ibija najveća kritičarska pera bacala „drvlje i kamenje“ na Mucija, Zorana… i ekipu Ateljea 212. Ništa bolje nije prošao ni Radovan III na premijeri, a danas su to, u najmanju ruku, legendarne predstave.

No krenimo redom: ne pretenciozna anegdotska  proza, „Selo Sakule, a u Banatu“, Zorana Petrovića¹, za čiju dramatizaciju je autor 1970. dobio „Steriju“, je sigurno jedna od najpopularnijih i najnagrađivanijih predstava Srpskog narodnog pozorišta. Možemo reći da je “Sakule” u to vreme bilo reprezent Vojvođanskog duha ne samo u Srbiji već i na prostoru bivše SFRJ. Prokletstvo svake pozorišne predstave je ograničen vek trajanja, za pozorišne prilike dugo je bila na repertoaru, ipak je morala da ode u istoriju. Prihvatiti se rada na rimejku naslova sa takvim pedigreom, u kom su igrali Mira Banjac, Ivica Hajtl², Milica Radaković, Steva Šalajić… je velika hrabrost i ogroman rizik, pogotovo zato što su još uvek sveža sećanja.  Zbog toga je uprava SNP-a išla na sigurno i nije slučajno odlučila da angažuje Vladimira Lazića i Gabora Lenđela da urade „isto to samo malo drugačije“, to su iskusni i prekaljeni majstori svog zanata. Problem projekata ovakvog kalibra je kompleksnost ansambla koji mora da bude „pristojno potkovan“ na više planova, na igračkom, na glumačkom, na pevačkom… Tvrdim da je SNP jedna od retkih kuća na ovim prostorima koja raspolaže kapacitetom koji može da iznese na svojim plećima ovakav projekat, mada je i pored toga potrebno puno štimovanja i „peglanja“ da bi zablistao u punom sjaju a to se ovom prilikom i pokazalo. Pozorište samo po sebi ima svoja posebna pravila i specifičnosti, npr. takvo posebno pravilo je da je svaki projekat ima pravo na grešku i da se eventualne greške i nakon premijere, “u hodu”, mogu ispraviti. Možemo slobodno reći da probe u pozorištu služe da bi se eksperimentisalo, „grešilo“, dakle, kroz proces ispravljanja grešaka i dodatna poboljšanja se dolazi do rezultata. Ako posmatramo premijerno izvođenje, nekog komada, kao prvo izvođenje pred publikom, nazovimo to prvom javnom probom, to nam onda daje mogućnost da i nakon premijere ispravimo uočene greške ili eventualne nedoslednosti.

Onaj koji je imao priliku, kao što je imao potpisnik ovog teksta, da pogleda prvu i drugu reprizu Vojvođanske rapsodije mogao je u to da se uveri, jer definitivno to više nije ista predstava, to je predstava koja raste i sigurno će svakim izvođenjem biti sve bolja i bolja.  Sada to izgleda mnogo čvršće, uigranije, raspevanije… Mogu se još uvek naći određene zamerke npr. nedefinisanost ekspozicije na samom početku predstave “nekada davno…”  je simptomatična floskula, siguran sam da se može naći mnogo intrigantnije rešenje koje bi od prvog trenutka uvuklo publiku u priču,  takođe i nekoliko vizuelnih prekrivanja tokom predstave… Ipak se iskreno nadamo da će prilikom sledećih repriza biti i to rešeno. Možemo skrenuti pažnju da, u pojedinim trenucima, glumci preteruju sa potenciranjem „laloškog“ akcenta, ali se nadamo da će se vremenom i to iznivelisati. Velika je stvar kada ste spremni da se šalite na sopstveni račun ali kada  karikirate karikaturu dobijete kontra-efekt i nije baš preporučljivo… Sa druge strane imamo nekoliko efektnih glumačkih ostvarenja u pojedinim scenama. „Počeo sam da opisujem pendžere iz mog sokaka u Sakulama po nekoj intimnoj potrebi da se prisetim onih nenaslikanih slika koje sam u detinjstvu doživljavao. Opisao sam prvo pendžere,a onda sam kroz njih ušao u kuće sakulskih žitelja”, ispripovedao je davno u jednom intervjuu slikar Zoran Petrović kako je nastala njegova živopisna knjiga „Selo Sakule, a u Banatu”³. Nešto što se u pozorištu zove nosilac glavne uloge ovom prilikom nije zastupljeno već je glavna uloga mentalitet, duh vojvođanskog sela, prikazan tokom jedne vidovdanske noći a to je dodatni plus ovom kolektivnom činu u doslovnom smislu.

Sve u svemu, glumački deo ansambla predvođen Dušanom Jakišićem, Ljubicom Rakić, Jelenom Antonijević, Sanjom Mikitišin, Gordanom Kamenarović… je sve bliže traženom nivou igre. Posebno bih skrenuo pažnju na nekoliko odličnih ostvarenja: Vračaru i njenu “bajalicu” Tanje Pjevac, ljubavni duet Ljubiše Milišića i Aleksandre Pejić koji mogu, vremenom, postati “zaštitini znak” ove raspevane priče. Dva proverena majstora svog zanata treba posebno istaći: prvo Aleksandra Gajina koji nas s odmerenim šarmom, “domaćeg švabe”, kao fotograf, slikar, kapel majstor… vodi od situacije do situacije;  i naravno Arona Balaža koji je bukvalno, sa jednom probom, bez greške “uskočio” u podelu, a poznavajući njegove domete, očekujemo da će dodatno obogatiti ovaj zahtevan projekat. Baletski deo ansambla predvođen Minom Radović kao da nas nekom posebnom dozom začudnosti i nenametljivosti pomiluje u prelazima od slike do slike, a u katarzičnim momentum daje pun kolorit atmosferi s kraja devetnaestog i početka dvadestog veka. Horski deo ansambla je, kao i uvek, na visokom nivou i dodaje sfumato, onu finu prašinu, drečavim bojama kojim su namolovane onovremenske  kaćiperke i đuvegije. Orkestar pod vodstvom Aleksandra Bahuma tačan i usviran što nas uopšte ne iznenađuje, čak mislim da bi mogao i trebao da se više rabi u scenskoj igri što bi dalo dodatni kvalitet celoj priči. Na kraju možemo “izvoleti kas’ti” da je ovaj komad sa igranjem, pevanjem i pucketanjem, predratnog blica⁴,  na dobrom putu da dostigne popularnost „Sakula“ a mi vam obećavamo da ćemo pratiti dalji razvoj događaja vezanih za Vojvođansku rapsodiju kojoj predviđamo dug život i podvlačimo da je ovo promišljen repertoarski potez uprave jer Nacionalni teatar, kao što je Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, ne samo da treba nego i mora da ima ovakve i njima slične predstave na svom redovnom repertoaru! ___________________________________________________________

1. Zoran Petrović(Sakule,  april 1921 — Beograd, jun 1996.) bio je slikar, vajar, pisac, redovni profesor Akademije likovnih umetnosti u Beogradu. Napisao je sedam dramskih tekstova od kojih su najviše izvođeni: „Selo Sakule, a u Banatu“ i „Pendžeri ravnice“; šest radio – dramskih tekstova,TV dramu „Slike Bezarovih“,scenario za igrani film „Hitler iz našeg sokaka“ (sa Vladimirom Tadejom), sedam monodrama pod zajedničkim nazivom „Banatska kazivanja“, mapu crteža i teksta „Mašinobalada“ (1958 – 66.) te dve knjige proze „Selo Sakule, a u Banatu“ 1969. godine i 1986. godine i „A nad Banatom strašila“. Dobitnik je više nagrada i priznanja, među kojima su najznačajnije: Nagrada „LEIRNER“ za crtež na bijenalu u Sao Paolu 1961. godine, Sedmojulska nagrada SR Srbije 1962. godine, nagrada ULUS-a 1966. godine, nagrade za slikarstvo Umetničke kolonije „Ečka“ – Zrenjanin 1966. godine, nagrade na Prvom bijenalu crteža u Zagrebu 1968. godine, a na Jugoslovenskim pozorišnim igrama „Sterijinom pozorju“ 1970. godine dobio je Sterijinu nagradu za tekst savremene komedije.
2. Mira Banjac i Ivan Hajtl su te 1970. godine dobili takođe Sterijine nagrade za glumu a tom izvođenju je prisustvovao predsednik SFRJ, maršal Josip Broz Tito.
3. Citat preuzet iz Dnevnika 26.02.2017, tada je radni naslov projekta bio „Banatska rapsodija“
4. U to vreme su fotografi koristili blic sa fosfornim štapinima koji su prilikom okidanja proizvodili prave male eksplozije praćene dimom