Чувени Мартин Кушеј у Новом Саду

Интернационални фестивал националног и новог театра ИНФАНТ Културног центра Новог Сада доводи пред новосадску публику прво словеначко извођење драме „Доктор“ редитеља Мартина Кушеја, у петак 24. октобра на сцени „Јован Ђорђевић“ Српског народног позоришта са почетком у 19.00 часова. Карте се могу купити на благајни позоришта. Мартин Кушеј, позоришни и оперски редитељ, којег је немачки магазин Фокус уврстио међу десет најзначајних редитеља, а тренутни директор истакнутог Бургтеатра, током деведесетих се етаблирао као један од најпродорнијих и најоригиналнијих аустријских позоришних стваралаца, режирајући у најугледнијим европским драмским и оперским позориштима. Кушеј је добитник низа аустријских и немачких награда. Неколико његових представа је позвано на престижни берлински Театертрефен. Године 1993. добио је Награду „Курт Хибнер” за режију од Немачке академије за сценске уметности, 1999. Награду „3сат” за иновације, три пута бечку позоришну Награду „Нестрој”, а 2012. немачку позоришну Награду „Дер Фауст”. У драми „Доктор“ међународно признати и вишеструко награђивани британски драмски писац и позоришни редитељ Роберт Ајк супротставио је медицинску етику верским и другим идеолошким уверењима, популизму и токсичности јавног мњења. Роберт Ајк је драму написао 2019. године. Инспирисала га је драма „Професор Бернхарди“ Артура Шницлера из 1912. године. Као што је Мартин Кушеј већ објаснио у најави репертоара, Ајк је тражио материјал који би за њега био изазов, односно који би обрађивао тему која изазива несигурност и страхове када се о њој говори. „Брзо му је постало јасно да је таква тема идентитет, али у ширем, филозофском смислу, а не конструкт назван идентитетска политика, о којем се сада тако често расправља. Ни на једно од питања која је себи поставио током припрема није нашао једноставан или недвосмислен одговор – и управо је то тражио. Као што је Артур Шницлер свој идентитет ‘лекара, Јеврејина, Немца’ уписао у драму о Бернхардију, тако и Роберт Ајк преиспитује различите аспекте идентитета на примеру драмских ликова позајмљених из Бернхардијевог космоса и односа међу њима: ‘Како дефинишемо сами себе? Шта су наше ‘личне карте’? Који део нашег идентитета користимо у одређеном тренутку, када нам то користи, а када нам штети?’ Роберт Ајк је већ убрзо након почетка писања знао да ће бити најбоље ако главни драмски лик буде женског пола, тако да њене највеће врлине истовремено буду и њене највеће слабости; зато је у центар своје обраде поставио докторку Рут Волф, секуларну Јеврејку, вођу угледне клинике за Алцхајмерову болест. Ајк грубо сумира Шницлеров концепт – и докторка Волф забрањује католичком свештенику приступ умирућој девојци, и она постаје мета медијске хајке, и она на крају губи добар глас и више не сме да се бави својом професијом. Није случајно што је Роберт Ајк радњу сместио на клинику за Алцхајмерову болест и тако изабрао за предмет истраживања болест током које се човеков идентитет неповратно разграђује док потпуно не нестане. И Шницлер и Роберт Ајк користе болницу, са њеним затвореним системом лекара и пацијената, као модел друштва које се бави економским и медицинско-етичким темама, које није имуно на личне интересе и ривалства, и у којем испод привидно мирне и професионалне површине кључају велики сукоби и преокрети. Долазе до изражаја сложене везе и питања медицинске етике, економских притисака, идентитетских политика и токсичних јавних дискурса. Једнако сложен је и поглед на карактер докторке Рут Волф, на њено радно окружење и њену приватност. Све у свему, „Доктор“ је узбудљива политичка и друштвено-критичка драма, која ни деценијама након Шницлеровог времена није нимало мање актуелна и експлозивна…“ – записао је редитељ Мартин Кушеј у репертоарском програму сезоне 2024/25. Драма „Доктор“ поставља и „питања да ли запослити некога због боје коже или инсистирати на кандидату који је квалификованији. Притом се отварају и питања хијерархије на радном месту, љубоморе и интрига међу сарадницима и пре свега утицаја медија на професионалне расправе. Драма се снажно дотиче феномена woke културе – савременог покрета за друштвену правду, који се често фокусира на питања расе, пола и моћи. Док заговорници woke покрета тврде да је реч о нужној исправци историјске маргинализације, критичари упозоравају да то може довести до претеране осетљивости, јавног срамоћења и ограничавања слободе говора. Драма користи технику измешаног играња улога, где глумци не глуме ликове који би одговарали њиховом полу или раси. То значи да гледаоци тек кроз дијалог могу да схвате ко припада којој идентитетској групи. Тиме Роберт Ајк упозорава на нашу склоност ка доношењу судова на основу спољашњег изгледа и показује како наше поимање правде често почива на предрасудама, а не на чињеницама. Сукоб између докторке и свештеника отвара Пандорину кутију идентитетских питања. „Пошто је докторка Јеврејка која себе не доживљава као верницу, поставља се питање верске нетолеранције. С порастом напетости у драми, неки клеветају Волфову као безбожницу и оптужују је за фанатизам према католицима. Али, истовремено, докторка се суочава с антисемитским увредама оних који у њој не виде докторку, већ пре свега Јеврејку која је прекршила хришћанске вредности. У драми се развија вишеслојни сукоб, јер се верски идентитет користи као оружје у јавним расправама“, написала је у чланку под насловом „Медицинска етика у времену политичке коректности и медијског линча“, објављеном у позоришном програму, међународно афирмисана филозофкиња, социолошкиња и правна теоретичарка др Рената Салецл. Концептуална разматрања пре почетка студије (Белешка редитеља из позоришног програма)