Gladi Mimika svoju violinu. E, mnogo je ona lјudi razveselila, a mnogo je i suza izazivala. U ono vreme, 1896. godine i dalјe, kod Srba, a i Bunjevaca bilo je moderno da sviraju i gajde uz violinu…i kako se jako vršila mađarizacija, bile su omilјene srpske narodne pesme, epske. I kada bismo zasvirali i zapevali koju epsku pesmu, a njih smo u to vreme najviše izvodili, svi bi udarili u suze…Sećam se, kad zapevam:“Od kada je sablјa sakovana,Od kad konji ravnicama praše,Od kada je gavran pocrnio…”Sve grca…e tako je to bilo onda! Onda smo mi shvatali pevanje i sviranje kao buđenje nacionalne svesti. I čika Joca opet prevlači drhtavim prstima preko struna svoje violine.– Vi svirate samo na violini?– Na svim instrumentima, a inače sam “šte-gajger”. Što sam imao violinu…Ovo je sada posebna priča, a počinje negde tamo gde počinje i onaj XX vek. U Bečeju, jedne noći, u nekadašnjoj opštinskoj kafani, raspoloženim gostima svirao je neki ciganin. Čim bi štogod otpevao, skidao bi kapu pa išao od stola do stola. Došao je i do stola za kojim je sedeo Joca Mimika…– Molim, gospodine…– Daj da vidim tu violinu – rekao je Mimika.– Da ti dam…– Pošto?Ciganin se iznenadio, pa zbunio, pa zagrcnuo…Nije znao šta da misli, da li je to zbog sviranja, ili…– Ja te ozbilјno pitam, sviđa mi se, a i ja sam svirac…– E, kad si svirac, onda je to druga stvar…Počeo ciga od Kulina-bana, da hvali svoju violinu, a završio da ga violina košta grdnih para i da je za nju, lično dao 15 forinti…– Dobro, evo! – presekao je Joca razgovor i kupio violinu. Bila je to Amatijeva violina…Voleo sam je kao oči u glavi, ali…i tu je Joca zaplakao, kao malo dete…i umesto da priča dalјe šta se zbilo sa violin, procedio je “Mislio sam Bog pa Rusija, al sad sam se oladio…– Jednog dana, kad su topovi grmeli bačkom ravnicom i pucao obruč za obruč Hitlerove sile, u Molu, u Mimikinu kuću, upala su dva sovjetska oficira…– Dočekao sam ih lepo, a oni hop, pa za violinu.– Davaj!– I zna se…uzeli su je.”Uz čašicu rizlinga, nastavlјen je razgovor i pogled je pao na jednu sliku iz 1908. godine. Slika prikazuje tamburašku družinu, prvu u Molu, a verovatno i u Vojvodini. Osnovana je 1896. godine pod imenom “Lira”, a gostovala je po celoj Bačkoj i Banatu. Joca Milinko – Mimika bio je osnivač i kapelnik, a ostali članovi su bili Jefta Maletaški, Jova Vrbaški, Pera Simentić, Paja Ubavčić, Dina Lukavčević…Razgovor je nastavlјen o Marku Nešiću, sa kojim je Mimika drugovao.– Ih koliko smo puta samo bili zajedno! Pa odjednom, zagledan u Markovu sliku na zidu, Mimika skoči sa stolice, uzvrti se, stisnu zube i lјutito reče: “Kakav je to red i put da se tako malo čuje o Marku…”Primirivši se malo, Mimika je nastavio: “Marko mi je svoje kompozicije slao da ih popularišem, a i malo začinim…”.– A gde ste se sastajali?– Kod mene, a najviše u “Beloj lađi” u Novom Sadu. U ovoj kafani Nešić je jedno vreme bio i kapelnik. To je bilo onda kada je u “Beloj lađi” svirao čuveni Lipa. Mimika je došao u kafanu nekako pred ponoć, a kad ga je Marko spazio, orkestar je stao.– Mimika…zdravo Mimika…potrčali su muzičari sa podijuma, a Marko zagrlivši ga, rekao je: “Mimika, odi da sviraš, ti to najbolјe umeš!”Za vojvodjanske piše Zoran KneževNastavak priče pročitajte u knjizi „Novi Sad prošlost u pričama“… koju kao i najnovija dela Zorana Kneževa, možete poručiti po specijalnom popustu putem meila: zoranknezev@gmail.com ili na broj telefona 064/1258337.
