Od svih muzičkih instrumenata, tambura je bila najomilјenija i najpristupačnija u Vojvodini, a tamburaške družine odigrale su veliku ulogu u muzičkom vaspitanju širokih narodnih slojeva. Neki naši tamburaši obišli su većinu evropskih zemalјa, dok je jedan broj prelazio i okean i uspešno i uspešno davao koncerte po Americi i Kanadi. Prve podatke o našim tamburašima imamo iz četrdesetih godina XIX veka, a najviše javnih nastupa bilo je za vreme delatnosti Omladinskog pokreta, kada se tambura neobično forsirala. Tada su, naročito u Ugarskoj, bili čuveni bajski tamburaši, koji su meseca maja 1860. godine u Mađarskom narodnom teatru pod upravom Aleksandra Kovačića svirali između činova jedne komedije. Za vreme svog boravka u Pešti dali su oni tada i nekoliko koncerata, a jednom prilikom posetili su Kornelija Stankovića, kome su predali venac budimske omladine sa stihovima Laze Kostića, posvećenim ovom našem kompozitoru:„Preko tambur dušetamburom prevuci,pitaj, šta ti kažuiz tambure zvuci“.Nekako, istovremeno u Sremu je takođe bilo nekoliko istaknutih tamburaških družina, a kao najpoznatiji tamburaš važio je tada gostioničar Mita Orešković, iz Šida. On je bio veliki majstor na tamburi, a napisao je i komponovao mnoge patriotske i šalјive pesme. Takođe veoma poznat bio je i Nika Maksimović iz Sombora, kasnije poznati političar iz Vojvodine.Naročito krajem XIX i početkom XX veka tambura je toliko ovladala našim svetom da malo koje mesto u Vojvodini nije imalo svoj tamburaški orkestar, iako je Tihomir Ostojić propagirao gajde kao nacionalni instrument.Od svih mesta u Vojvodini, Novi Sad je imao najviše tamburaških kapela, jer je ovde bila kafana do kafane u kojima su svirali prvoklasni svirci. Kod „Kamile“ je tamburao Isa Jovanović, koji je bio najskuplјi svirac, a u „Beloj lađi“ Vlada Marjanović, poznati primaš, koji će 1907. godine otići u Ameriku i postati dirigent u Metropoliten operi u Nјujorku. Jedno vreme ovde je svirao i Marko Nešić, dok nije otišao na turneju po Evropi i Rusiji. Nešić je naročito poznat po svom „Radničkom maršu“ i kompoziciji „Proleteri svih zemalјa…“ na tekst Koste Abraševića. Takođe je u Novom Sadu sviro i čuveni Lipa iz Maradika, mada je možda najduže u jednoj kafani svirao Laza Popović iz Čakova. On je govorio nekih deset jezika i sa družinom proputovao Evropom, dok se najzad nije skrasio u Novom Sadu, kao tamburaš u verovatno najpopularnijoj gradskoj kafani, a verovatno i u čitavoj Vojvodini.Od istaknutijih vojvođanskih tamburaša moram spomenuti Jocu Mimiku iz Mola, Stevu Bašić Trndu iz Sombora i Spasoju Rakića iz Bačke Palanke. Mimika je bio čuven po „Miletićevom maršu“ i pesmom „Široko je lišće borovo“, a Trnda po makedonskim pesmama. Koliko su ova dvojica bili popularni, vidi se po tome, što im je većina pesama snimlјena na ploče, dok Bašićevo ime nose i ulice u Čikagu i Ohaju. Kada je Trnda umro ispratila ga je cela somborska okolina, a jedan mađarski list proglasio ga je za generala primaša u Jugoslaviji. Nјegovoj popularnosti na Balkanu jedino je ravan Mijarović Jagodinac, violinista iz Beograda, koji je isto kao i njegov kompanjon iz Vojvodine, zbog pesme bio zatvaran u toku Prvog rata.Novosadski “Dnevnik” je početkom 50-tih godina XX veka objavio intervju sa Mimikom, u kome se između ostalog kaže: “Ima Mimika sedamdeset i sedam godina, devet violin, isto toliko tambura, jedno brdo ploča na kojima je snimlјena njegova pesma i svirka, hrpu raznih odličja i jednu veliku želјu: da ga pokopaju sa njegovom najmilijom violinom…Za vojvodjanske piše Zoran KneževNastavak priče pročitajte u knjizi „Novi Sad prošlost u pričama“… koju kao i najnovija dela Zorana Kneževa, možete poručiti po specijalnom popustu putem meila: zoranknezev@gmail.com ili na broj telefona 064/1258337.
