Избори за председника Сједињених Америчких Држава представљају најзначајнији изборни процес на свету. Ко ће бити на челу једине светске глобалне суперсиле, једног веома сложеног политичког система, нешто је што занима уистину велики део човечанства. Избори који су 5. новембра одржани имали су својеврсни референдумски карактер и сматрани су, и то од стране врло озбиљних познавалаца, потпуно неизвесним. Даван им је и карактер најнеизвеснијих избора у новијој историји САД. Кандидати су били, као што је јако добро познато, садашња потпредседница САД Камала Харис испред Демократске партије и некадашњи председник Америке, а овог уторка кандидат Републиканске странке – Доналд Трамп.
На крају победио је Трамп. Прилично убедљиво с обзиром на прогнозе и анализе, враћа се у јануару у Белу кућу, када ће положити заклетву и постати 47. председник Сједињених Америчких Држава. Наслов који смо дали о потенцијалном новом историјском поглављу уистину може да зазвучи мало претенциозно, с обзиром на чињеницу да велике силе тешко мењају своју политику, али овај избор Трампа је ипак показатељ неколико занимљивих чињеница.
Да бисмо дали одговор на питање из наслова потребно је сагледати два аспекта. Први је дакако унутрашњополитички. Не треба се заваравати, грађани САД су гласали да Доналд Трамп поново уђе у Белу кућу због унутрашње политике и првенствено идеологије, чак пре него економије, што је негде можда и очекивано. Спољнополитичка перспектива је нешто што наравно занима првенствено све оне који живе изван Америке, па тако и нас који живимо у Србији. У том глобалном геополитичком престројавању у свету, чега смо тренутно сведоци, победа Доналда Трампа изазива различита очекивања у контексту бројних ратних сукоба и затегнутих односа на шаховској табли света.
Но идемо редом. Најпре, евидентно је из резултата да је већина грађана САД подржала конзервативнијег кандидата. Током свог мандата одлазећи председник Сједињених Држава Џозеф Бајден учинио је доста на економском плану. Смањена је незапосленост, а Бајден је много радио на отписивању студентских зајмова и дугова. На крају, недавно је и ФЕД донео одлуку о смањењу каматних стопа што би за последицу могло да има и пад кредита, односно хипотека на које се купује много некретнина у Сједињеним Америчким Државама. Но, упркос овој одлуци Бајденова прва сарадница потпредседница Камала Харис, кандидаткиња Демократске партије, на изборима 5. новембра је изгубила и то прилично убедљиво. Дефинитивно ни оваква економска политика није помогла демократама да остану на власти.
Шта је то онда просечног гласача у Америци тако понукало да свој глас у већини одреди ка Доналду Трампу? То је без сваке сумње идеологија. Чињеница да је екстремно либерална агенда могла и зацело јесте изазвала контраефекат. Woke култура или можда боље речено субкултура, као и ревизија историје како би она била политички коректна нису могле проћи без отпора. Насилно наметање различитости и убацивање припадника различитих заједница и тамо где им није место, као што је случај са бројним серијама и филмовима Дизнија и Нетфликса, у очима многих грађана САД изазвало је једнаки, можда и већи одијум него код нас или другде где живе људи који се противе овако екстремном приступу. О томе колико је агресиван ЛГБТ покрет свакако не треба трошити речи, нарочито у контексту наметања некаквих родних идеолошких постулата чак и веома малој деци, те по школама.
Доналд Трамп је ту виђен као антипод свему томе. То није сасвим тачно, јер он, као човек шоу бизниса, Холивуда и естаблишмента није сасвим против ЛГБТ популације, напротив. Постоји врло јак покрет за њега од стране припадника те групације. Но, ипак, Трамп је у неким стварима јасан и одсечан. Најпре, наметање некакве политички коректне историје, као што је однос према оснивачима САД, питању ропства и колонизацији, за Трампа је неприхватљив. Стиче се чак утисак да Доналд Трамп боље разуме методологију историјске науке него екстремни либерални кругови који промовишу читаву Woke причу. Наиме, иако вођен искључиво америчким патриотским осећањима, ипак схвата да се све те сложене историјске појаве и процеси морају посматрати искључиво у духу времена. Покушај да се наша савремена стварност и наша модерна поимања неких појмова примене на догађаје, процесе и појмове старе више стотина година су у најмању руку погрешни и неприхватљиви.
Доналд Трамп је жестоко против наметања такве идеологије деци у школама, једнако као што се показао као неко ко је изузетно огорчен на то да се родна идеологија, приче о некаквој флуидности полних и родних идентитета и друге максиме екстремне леволибералне идеологије намећу малолетницима. Упркос, дакле, чињеници да је потекао и он сам из једног ријалити миљеа, да је учествовао у професионалном рвању, тзв. кечерима, где се сукобио отворено са магнатом ове индустрије забаве Винсом Мек Меном, Трамп је повукао јасну границу. Зацело је многим Американцима, нарочито конзервативнијим, као и белим мушкарцима, све то било довољно да радије њему поклоне глас него Камали Харис. Демократе којима је цела та екстремна родна и ЛГБТ агенда веома блиска имају јако упориште и подршку, али је већина грађана рекла или одсечно или неко условно не да се бројне ствари намећу и да се зарад некакве политичке коректности мењају америчка историја и култура.
Тај идеолошки моменат одиграо је кључну улогу и бацио је у засенак и пореску политику, теме из здравства и многе друге, наочиглед важније. Но, и овог се пута показало. Економска питања јесу од огромне важности, и наравно основно питање од чега ће људи живети и од чега ће се издржавати породице јесте нешто што су грађани постављали и на овим изборима. Али, првенствено су евидентно поставили питање о идентитету и о томе ко им покушава прекројити историју и културу, наметнути псеудовредности и један светоназор који је несумњиво стран огромном делу човечанства, али и већем делу Американаца.
Конзервативније вредности су могле да допру и до значајног дела латино, односно хиспаноамеричке популације, која је у доброј мери римокатоличка. Исто се односи и на црнце, односно грађане афроамеричког порекла. У тим популацијама има и даље један традиционални, да не кажемо и патријархални слој коме су упркос свему вредности са којима је Доналд Трамп изашао на ове председничке изборе ближе него екстремна левица и либерализам који је са друге стране давао значајан ветар у леђа Камали Харис. Сигурно да је и немали број религиозних Јевреја, како због вредности, тако и непоколебљиве и чврсте подршке Израелу, гласао за Трампа. Било би наравно посебно занимљиво анализирати и то да је и одређени број муслимана видео у Трампу већу могућност да дође до примирја или трајнијег мира у Гази, те упркос његовом пословичном антимуслиманском ставу је добијао и некакву подршку са те стране.
На крају, али не и мање битан, јесте и његов однос према питању и проблему абортуса. Иако није за апсолутну забрану, ипак се ради о човеку који је имао веома озбиљне задршке према потпуној могућности абортуса. Свакоме ко негује традиционалне породичне вредности борба против ове пошасти (изузев у неким оправданим случајевима) јесте нешто што је блиско. Самим тим, људи којима је близак хришћански светоназор, те гајење поштовања према светињи живота могли су пронаћи и у томе разлоге да свој глас дају Доналду Трампу. То све дакако важи за све друге традиционално религиозне људе, будући да је темељ поштовања нечијег живота, посебно тек нерођене деце, у основи бројних цивилизацијских вредности које нису само, једино и искључиво хришћанске. Наравно, са друге стране Демократска партија, те сама кандидаткиња потпредседница САД Камала Харис гаје сасвим другачији, далеко либералнији поглед на питање абортуса. Ово питање је познато по томе да дели бројна друштва, видели смо то и у Пољској, а у Сједињеним Државама имало је немалу улогу у политичким односима.
Када се, дакле, све сагледа, а у контексту наслова који је дат овим редовима, чињеница је да би Доналд Трамп могао да буде неко ко би вратио традиционалне вредности на неко место које им припада у америчком друштву, а које чине значајан део америчког одгоја. С обзиром на чињеницу колико нам је америчка популарна култура блиска (а Трамп је, рекосмо, органски везан за њу и естаблишмент), знамо да су патриотски занос и родољубље негде уткани у америчко друштво и биће. Однос према америчкој застави и химни је нешто што заиста карактерише значајан број грађана САД, као и поштовање институција попут суда али и председник. Зацело је то још више истакнуто код просечних гласача Републиканске партије, те један такав став привлачи људе током гласања. То наравно не значи да тога нема на демократској страни, неке универзалне вредности америчког Устава су и ту веома поштоване, али је ипак чињеница да су републиканци, ма ко им био председнички кандидат или лидер, више склони традиционалним вредностима и патриотизму.
Спољна политика САД и од јануара новоизабраног председника Доналда Трампа у фокусу је огромног дела света. Трамп јесте неко ко је у свом првом мандату био веома близак изолационистичкој политици на фону старе Монроове доктрине „Америка Американцима“. Но, он има посве специфичан однос и према свему томе. Његов прокламовани циљ је мир и престанак горућих сукоба који потресају свет. То се првенствено односи на руско-украјински сукоб где постоје, видећемо колико реална, очекивања да он буде решен донекле и у корист Русије. Знамо добро из медија да је Трамп говорио о томе да Украјина треба да се и одрекне делова територије који су под руском контролом, што је пак за саму Украјину сасвим неприхватљиво. Колико је озбиљан у намери да прекине наоружавање Украјине је такође нешто што остаје да се види. У сваком случају, било какав престанак рата и прекид разарања је увек добра вест.
Однос према Кини и Ирану је пак сасвим други пар рукава. Несумњиво је да је Доналд Трамп према Кини имао прилично негативан став и да је исту доживљавао као свог главног такмаца и противника. То ривалство и затезање на линији Вашингтон–Пекинг би били изузетно озбиљни спољнополитички и геополитички изазови за цео свет. Што се пак односа према Исламској Републици Иран тиче, Доналд Трамп је одувек био изразито и отворено произраелски оријентисан. Он се, додуше, залаже за прекид палестинско-израелског сукоба у Гази, те је и ту имао изјава у правцу обуставе ратних дејстава, нарочито израелских трупа. Али, чињеница да је Иран веома заинтересован регионални играч у овом конфликту чини ситуацију и даље врло компликованом. За почетак је и овде од великог значаја да престану ратна дејства, те би у једном оволико компликованом свету сваки мировни предах био спасоносан. Како првенствено за народе и земље које страдају од ратних сукоба, тако и за много шири свет. Када је већ у питању Блиски исток, Трамп је најавио и неку врсту смиривања ситуације у Либану, али је то остало и даље нејасно.
Велику подршку Доналд Трамп има од мађарског и словачког премијера, Виктора Орбана и Роберта Фица, као и од председника Републике Српске Милорада Додика, а неке анкете су показале да је популаран чак и у Русији. Извесно је да би оваква осовина подршке и ослонца који новоизабрани, 47. председник Сједињених Америчких Држава има у средњој Европи и на Балкану могле да значе нешто повољније односе и са нашом земљом. Ти односи су оптерећени тешким бременом 90-их година прошлог века, као и чврстим ставом који САД имају према јужној српској покрајини Косову и Метохији. Отворених питања је и даље много, а контрадикторност у неким најавама, те поједини спољнополитички ставови Трампа остављају и неке нејасноће. Доста тога остаје да се види од јануара месеца наредне године. Било каквом залетању и одушевљавању нема места. Основни циљ који треба неговати јесте проналажење што више могућности за јачање добрих односа с Америком. Највећи део у прошлости ти односи су били више него блиски. Антиамерички сентимент није никада био изражен и односио се по правилу искључиво на однос према Србији, те у вези са неким назови вредностима које су форсиране из САД. Свака могућност да се добије додатни маневарски простор за нашу земљу би био изузетно важан резултат.
Ови избори показују и велику подељеност америчког друштва. Резултат Камале Харис није за потцењивање, напротив. Она је једна озбиљна политичарка са значајним искуством и ипак актуелна потпредседница Сједињених Америчких Држава, што никако не треба пренебрегнути нити занемарити на било који начин. Она је и честитала Доналду Трампу победу, чиме је отклоњена сумња у било какве неизвесности или нерегуларности. Својим телефонским позивом где је осим честитки позвала Доналда Трампа да буде председник свих Американаца истакла је неопходно национално јединство, али и свест о великим поделама у том друштву. Трамп можда неће писати историју, али његов поновни избор може бити ново поглавље у дугим и сложеним процесима светске политике.