22. april kao datum kada obeležavamo borbu za očuvanje planete na kojoj živimo, započeo je svoje postojanje još 1970. godine, a nakon 48 godina, mnogo toga se promenilo, što na bolje, ali pretežno na gore. Kako nas sve negativne strane idustrijskog perioda, pa zatim novijih tehnoloških inovacija sustižu, svest o tome da je ovo možda najvažnija tema današnjice i dalje nije sasvim pristuna. Najpre, kod onih ljudi koji su na poziciji da učine pozitivan iskorak u pravcu poboljšanja životne sredine.
Ove godine, tema Dana planete zemlje jest plastika. Ogroman problem koji se neumorno širi i ulazi u sve pore životne sredine. Velika ostrva plutajućeg otpada mere se u veličinama prosečnih većih država, a pored ovog velikog i veoma vidljivog uticaja plastičnog otpada, još je opasnije, kako to inače i biva, ono malo i nevidljivo. Mikroplastika koja ulazi u sve sisteme, vodu, vaduh i zemlju, pa i hranu koju jedemo, nije priča za zastrašivanje, već istina i pokazatelj koliko je daleko dosegao naš nemar i nepromišljenost. Plastične čestice manje od 5 milimetara kao i one veličine virusa, uvlače se u probavne sisteme životinja morskog sveta, veći komadi čine pomore ptica na obalama, a voda koju pijemo je potpuno zagađena mikro i nanoplastikom.
Foto: Ena Entina Gucunski
Srbija se sa problemom plastike suočava na nivou mnogo ispod ovog alaramantnog stepena, pošto se još uvek radi na izgradnji regionalnih deponija kako bi sva ta plastika (i ostali otpad) uopšte bila smeštena na regulisanoj lokaciji. A da ne pričamo o nekoj reciklaži. Pronalazimo opasni otpad po državi, diskutabilno je šta radimo sa medicinskim, a divlje deponije su deo krajolika tokom svakog putovanja.Trenutno aktuelno – idemo ka zabrani plastičnih kesa, a zapravo je tek jedan trgovinski lanac počeo da ih naplaćuje, dakle to će biti dug put do razumevanja da su stare metode poput cegera imale mnogo više smisla.
Na današnji dan (a i svakom sledećom prilikom) izbegni plastičnu čašu za sok, plastični tanjir za roštilj i proslavu, plastičnu slamku za limunadu, ponesi platnenu torbu u kupovinu. Jer planeta nije kao tržni centar – da niče na svakom placu, već je naša odgovornost i zahvalnosti da je čuvamo.
Za Vojvođanske vesti: Ena Entina Gucunski
