Danas je Đurđic, slava Novog Sada

Novi Sad i ove godine obeležava svoju slavu, svog duhovnog zaštitnika Svetog Georgija. Đurđic je postao slava Novog Sada i zaštitnik svih građana zajedničkom odlukom svih tradicionalnih konfesija u gradu. Važno je napomenuti da ovo nije slava jedne religije, vere ili nacije, već da je Đurđic slava svih građana u Novom Sadu koji žele da je obeležavaju i proslavlјaju. Đurđic se proslavlja kao i druge Krsne slave, pripremom slavskog kolača, koljiva i vina, i osveštanjem koje obavlja sveštenstvo Crkve. Ukoliko padne u mrsni dan, sprema se mrsna trpeza, a ukoliko padne u posni dan (sreda, petak), sprema se posna trpeza. To je nepokretni praznik. Dani od Đurđica do Mratindana nazivaju se mratinci ili vučji dani jer je Sv. Mrata zaštitnik vukova. Sveti Georgije jedan je od najvoljenijih svetaca zbog svoje srčanosti, iako nije doživeo ni tridesetu godinu. Po crkvenom učenju to je dan kada je obnovljen hram svetog Velikomučenika Georgija u Lidiji, gde je položeno njegovo telo. Za razliku od Đurđica, Đurđevdan je prolećni praznik za koji su vezana brojna narodna verovanja i magijske radnje. Đurđevdan se nekada proslavljao u celoj Srbiji kao početak letnje polovine godine – 6. maja, na dan smrti Velikomučenika Georgija. Veruje se da sveti Đorđe voli da se odazove nevoljnicima i da im pomogne. Pojavljuje se u obliku mladog viteza na konju, a naročito rado pomaže onima koji slave njegov dan. Na pravoslavnim ikonama sveti Georgije predstavljen je kako sa krstastim mačem ubija aždaju koja je simbol pagnske vere, dok je na ikoni koja se iznosi na Đurđic predstavljen kako drži koplje u rukama. Dok je u bogoslužbenom kalendaru Đurđevdan obeležen crvenim slovom, Đurđic nije – on ne spada u zapovedne praznike iako je od velikog značaja za pravoslavnu crkvu. Sveti Georgije pogubljen je 303. godine, zato što je kao Hristov vojnik odbio poslušnost caru Dioklecijanu, velikom progonitelju hrišćana, izjavivši da se ne plaši da umre za svoju veru. Propovedao je novozavetnu veru i, prema predanju, čak je i carevu ženu Aleksandru uspeo da preobrati u hrišćanstvo. Oboje su osuđeni na smrt odsecanjem glave, a predanje kaže da je carica preminula pre izvršenja carske naredbe.