Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић, универзитетски професор
Највећи рат после Другог светског рата у Европи траје већ преко 40 месеци. Украјина је постала бојиште између две велике војне силе, НАТО пакта и Русије. Територија где се води рат је део тзв. Римленда који окружује „срце Азије“ са центром у Сибиру. Први већи конфликти између Русије и политичког Запада на простору данашње Украјине кренули су после нуклеарне катастрофе у Чернобиљу априла месеца 1986. године, а потом доношењем „Горбачовљеве доктрине“ као увод у распад Совјетског савеза.
Ова држава се распала мирним путем. Један од договора који је направљен тада између Кијева и Москве био је да се нуклеарно наоружање са простора Украјине врати у Русију. Свакако да је тај мудри потез спасао Русију од већег конфликта и одложио сукоб на територији Украјине за неколико деценија.
Украјина представља „стожер“ на геополитичкој мапи света, измењеној и допуњеној „великој шаховској табли“ Евроазије промовисаној од Збигњева Бжежинског. На њеној територији се води рат, њихови војници гину, привреда је уништена, минерални ресурси распродати, изгубили су велики део територије, а рату се не назире крај. „Играчи“ се знају. Русија и Сједињене Америчке Државе воде главни дипломатски и војни сукоб на овој територији и оне ће одлучити о исходу овог сукоба. Украјина је класичан „прокси“ НАТО пакта. Овакве врсте „проксија“ виђали смо током Хладног рата, у Вијетнамском рату, Корејском рату, рату у Авганистану, итд. Од 2014. године можемо говорити и о феномену „Другог хладног рата“ који траје и данас. „Арапско пролеће“ представља последњи геополитички замах политичког Запада када је покушано свгавање постојећих националних режима дуж афричког Средоземља, али и на Блиском истоку. Ангажовањем руске војске у Сирији тај процес се зауставио, где је Москва „купила“ Башару ел Асаду још једну деценију владавине.
Директним помагањем проруских снага на истоку Украјине званична Москва је одлучила да не седи скрштених руку и препусти судбини руско становништво из Донбаса, оној судбини коју су имали крајишки Срби 1995. године. Пуних осам година трајали су местимични сукоби на истоку Украјине, уз „обојену револуцију“ у Кијеву, ратне злочине у Одеси, итд.
У фебруару 2022. године били смо сведоци уласка руске војске на украјинску територију и почетка отвореног рата који траје и данас. Русија је овај рат назвала „специјалном војном операцијом“ да се заштити руско становништво, свргне – како су они називали – „нацистички режим у Кијеву“, али у геополитичком смислу да прошире своју стратегијску дубину и „тампон зону“ према државама НАТО. Москва је знала да би евентуалним уласком Украјине у НАТО и размештањем западних ракета средњег и дугог домета на овој територији Русија постала другоразредна сила која би системом претњи и уцена геополитички и економски назадовала.
После почетних успеха руске војске на истоку Украјине и освајања велике територије, тадашња америчка администрација је прихватила сукоб. Десетине и стотине милијарди су уложене у наредне три године у допремање војног наоружања, војних плаћеника, сателитске подршке и економске помоћи украјинским војницима како би својим животима зауставили напредовање руске армије. Уз Бајденову администрацију стале су готово све државе Европске уније. Рат се претворио у пат-позицију са незнатним напредовањем руске војске. Дипломатске везе су готово у потпуности прекинуте и подсећале су на прве године спуштања „гвоздене завесе“ од Шћећина до Трста. Европска унија се одрекла јефтинијих руских енергената за скупље из САД и Блиског истока.
Доласком Доналда Трампа у Белу кућу у јануару ове године покренута је широка дипломатска офанзива да се заустави рат у Украјини. Наравно да је Трампова предизборна реторика како ће зауставити рат у Украјини за 24 сата била нереална. Није у томе успео ни за првих 100 дана свог другог мандата. Али разговори између америчких и руских дипломата су покренути, као и руских и украјинских, за сада без видљивијих помака. Као и сваки рат, а поготово овај у који су уложене милијарде долара, финансијски интереси играју кључну улогу. Из тог разлога многим центрима моћи одговара да се овај рат настави. Једним од таквих центара моћи припада и председник Украјине Володимир Зеленски. Прогласивши ванредно стање у држави, он остаје на месту председника Украјине и по завршетку свог мандата. Не желивши било какве дипломатске контакте са Москвом, па чак ни примирје док преговори трају, озбиљно је покварио Трампове планове.
Сваки дан потенцијалног примирја би спасио животе, пре свега украјинских војника. Трамп је рачунао на тај разумни потез како би још једном свету показао колики је „миротворац“. Он то у својим наступима и истиче позивајући се и на друге, како он тврди, конфликте које је зауставио: рат двеју Кореја, Србије и тзв. Косова, шире сукобе између Ирана и Израела, Пакистана и Индије у Кашмиру, Хамаса и Израела… Нема сумње да је дипломатска активност Вашингтона утицала да се поједини сукоби замрзну или смање. Америчка мека моћ која се манифестује кроз дипломатију је и даље исувише јака да јој се наведене државе одупру. Бела кућа има широк дијапазон метода уцена кроз економске санкције, прекидање економске помоћи, трговине, дипломатских односа, потенцијалне војне интеренције, итд.
Рат у Украјини је ипак много тврђи орах за Трампову администрацију. Русија је једина држава која може да парира америчкој војсци у нуклеарном наоружању, а према признању генералног секретара Рутеа руска војска производи три пута више конвенцијалног наоружања за три месеца него цео НАТО пакт за годину дана. Онда и не чуди зашто се тренутни руски војни врх не обазире на америчпке покушаје да се рат заустави.
Стога се може рећи да Трамп има двоструку главобољу. Зеленски је део тзв. „дубоке државе“ која је и започела овај рат и нема намеру да га заустави. Од тога имају финансијске користи. Део ове мреже су и државе Европске уније које су већ најавиле повећање војних буџета у годинама које долазе како би помагале Украјину, али и јачале своју војску. Зрно разума једино показују Будимпешта и Братислава које наслућују катастрофу која би у случају продуженог рата у Украјини могла да задеси државе Европске уније. Са друге стране руска војска тражи безбедносне гаранције да и сама неће бити нападнута уколико обустави војне операције. Руска дипломатија овде инсистира и да се Украјина не прикључује НАТО савезу ни Европској унији. Неутралност Украјине ће бити једна од црвених линија од којих Москва неће одступити.
Из овог разлога Трампова администрација схвата да докле год наоружава украјинску војску овај рат ће трајати. Русија се економски и војно навикла на овај рат и упркос тврдњи западних медија да је Русија све слабија, стиче се супротан утисак. Вашингтон схвата да је и сваки други сукоб на било којем делу свету, а поготово у региону Перијског залива погодан за Русију јер би повећана цена нафте на светском тржишту одговарала Русији. Евентуално затварања мореуза Ормуз би зауставио извоз иранске нафте за Кину. Тада би Пекинг морао да се окрене још већој куповини руске нафте.
Из овог разлога ће Бела кућа бити принуђена да (ин)директно допусти да Русија испуни своје војне циљеве у Украјини. Наизглед хазардерска и импулсивна Трампова диплоатија чини се да ипак није без разлога. Пре неколико месеци стављања ван снаге Маскових сателита за извиђање и осматрање који стоје на услузи украјинској војсци, као и укидање војне помоћи, ма колико било кратког даха, утицало је да руска војска настави брже напредовање и избаци украјинску војску из Курске области. Тиме је Доналд Трамп ставио до знања Кијеву шта ће десити уколико не буде послушан. То смо могли видети уживо у преносу у Белој кући у вербалном конфикту између Зеленског са једне стране и Трампа и Венса са друге.
После тога Трамп је неколико месеци покушавао у разговорима са руским председником Путином да заустави рат, али безуспешно. Руска страна је схватила да овај рат не може да изгуби и да је само потребно да буде стрпљива. То је схватио и Трамп. Најновије укидање војне помоћи Украјини би требало да значи лагано препуштање руској офанзиви са реториком да у овај рат америчка администрација никада није смела улазити и да су стотине милијарди долара америчких пореских обвезника бачене узалуд.
Када већ не може ништа добити на спољашњем плану, Трамп ће се окренути сређивању ситуације у својој земљи. Иако до међуизбора у САД има још преко годину дана, сигурно ће један од приоритета Трампове администрације бити да уради све на спољном и унутрашњем плану како би задржали већину у оба дома Конгреса. Иако ће се на овим изборима одлучивати о судбини трећине сенатора и целог Представничког дома, Трамповој администрацији ће бити изузетно значајно да и даље има одрешене руке кроз подршку Конгреса. Из тог разлога ће потенцијални завршетак рата у Украјини близу међуизбора бити ветар у леђа Трамповој администацији. Иако би то била промоција самог Трампа, нема сумње да би он путовањима по читавој држави давао подршку републиканским кандидатима за сенаторе и чланове Представничког дома и тиме својом популарношћу допринео да победе своје противкандидате. Али Трамп ту популарност може добити доприносом заустављању рата у Украјини. Из тог разлога Трампу одговара да овај рат потраје још неко време уз лагано пуштање све већег напредовања Русије како би се завршетак рата евентуално поклопио са почетком кампање за међуизборе у новембру 2026. године. Уколико би се то поклопило са заустављањем још неких ратних сукоба у свету, то би америчка администрација повезала с економском штедњом и усмеравањем новца америчких пореских обвезника у домаће сврхе. То би био највећи адут републиканаца на наредним међуизборима, препознавање економских потреба сваког округа у САД и победа републиканских кандидата подржаних из Беле куће.
Оваква комбинација унутрашњих и спољашњих интереса америчке администрације показује колико се политика Вашингтона променила у Украјини. Више нема срљања и улагања безбројних милијарди долара у рат који Запад не може добити. Ово је сада један дубоки, амерички дипломатски ров не према Москви, већ ка властитом становништву као излазна варијанта из ратног сукоба и преусмеравање финансија на унутрашњу сцену како би се осигурале мирне и одлучне две године Трамповог мандата. Не би требало заборавити и Трамповог наследника. Тренутно републиканци имају много јаче кандидате од демократа у трци за председника и ко год буде изабран на Републиканској националној конвенцији на лето 2028. године, сигурно ће имати Трампову подршку.
Related
