Lista prijatelja, pomenusmo ranije, koje smo zamolili da nam napišu svoj utisak iz protekle godine se bliži kraju. Ovoga puta imate pred sobom osvrt apsolventa žurnalistike sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Iz pouzdanih izvora smo saznali da će tokom ove 2018-te biti odsutan nekoliko meseci1, ni blizu, ni daleko… ipak sam siguran da će se, poštovani čitaoci, za ovo “britko pero” još čuti ili pročitati. Evo šta o protekloj godini ima da nam kaže Lazar Čovs, budući novinar ili…
DAN KADA JE POSLEDNJA OSOBA…2
Poslednji dan ove godine bio je dan kada je poslednja osoba rođena devedesetih dobila pravo glasa. Na prvim narednim izborima, glasaće i mladi ljudi koji su rođeni nakon bombardovanja. Na koji način će oni ostvariti svoje pravo glasa i koliko informisani mogu biti o zaostavštini toga vremena, o istim facama koje repriziramo, o zloglasnom Zakonu o informisanju iz 1998 ili o okolnostima bombardovanja? Svake godine koja protiče smanjuje se broj živih svedoka toga vremena i polako, ali sasvim postojano, narativ prepuštamo (kakvoj-takvoj) istoriji. Ta istorija biće nalik kakvom isforsiranom sećanju koje pamtimo iz rane mladosti u kom sebe gledamo iz trećeg lica (jer su nam tako ta sećanja prepričavali) sa dodatim vizurama prepričanim na slavama i porodičnim okupljanjima, a bez jasne usaglašenosti oko makar i najosnovnijih činjenica. Inputirani lažnim, subjektivnim i porodičnim istorijama, čitave generacije mladih odrastaće, jedna za drugom stičući pravo glasa u vremenu bez pravog prava na izbor.
Molba da napišem svoje vrlo subjektivne utiske o godini za nama nalazi me u Nemačkoj prilikom upoznavanja svoje četvrt veka mlađe sestre po ocu. Njeni roditelji napustili su Srbiju i u nju ne planiraju da se vraćaju. Njenoj sudbini nadaju se mnogi naši kvalitetni i uspešni sugrađani, ispred drugih – mladi. Iako mnogi vele da nikada više nije odlazilo i iako već, pa isto četvrt veka, slušamo o nekakvom nikada većem odlivu mozgova, gotovo izvesno je da je ovo što sada gledamo tek procenat onoga što će da usledi daljim odmicanjem evropskih integracija Srbije.
foto: V. Jovanović
Neki zaguljeni, tvrdokorni, nepokoreni glas u meni pokušava da se odupre proterivanju svega što je iole kvalitetno i da se usprotivi talačkoj krizi koja vlada u Srbiji, ako već ne može da je poništi; dakle svim snagama trudim se da ostanem, kao poslednji kišobran belog maslačka, onaj koji na kraju prstima moramo da iščupamo. Polako ga opušta drugi glas u kome se odražava krajnje anacionalni i antinacionalistički narativ u koji verujem, a to je da stvari određenje rođenjem, one na koje nemamo uticaja, ne smeju biti bitne za prilike koje nam se pružaju i da svi moramo imati jednaka prava da živimo. Oba vrište protiv fašista. Jedan se aktivno bori, a drugi još manje želi da im daje na legitimitetu.
Upravo mobilisanje mladih da izađu na izbore, podizanje glasa protiv talačke krize, na protestima i van njih, obeležilo je moju godinu. Moglo je da je obeleži i padanje u nesvest uživo u programu, izborna krađa koja je otpočela mnogo pre dana izbora, provokativni ćihu-ćihu ikonostas, sportski ribolov kriminalaca, vodanja osuđenih ratnih zločinaca po mesnim zajednicama, samoubistva radnika na radnim mestima, povučena svedočenja supruga zlih političara, tetka iz Kanade, formiranje vlade sa Haradinajem, besmislene nagrade podobnima, 3000 za sirote podobne, ili najskuplja jelka na svetu, ali ja sa tim nemam ništa.
Ovo sada, vreme je poništavanja svih političkih ideologija, čitav svet nalazi se na granici između konačnog napuštanja prevaziđenih nacionalnih identiteta i uništenja grupacija koje pod izgovorom religije vrše nasilje i masovna ubistva, utvrđivanja nadnacionalnih superdržavnih entiteta i, sa druge strane, povratka na put sitnih političkih ciljeva sitnijih grupacija kojima rasparčanost odgovara. Ukrupnjavanje ili usitnjavanje demografskog kapitala? Balkanizacija sveta ili globalizacija preostalih grupisanih kutaka? Na glavne političke dileme ekonomske i političke levice i desnice, više-manje je odgovoreno. Uz neka odstupanja, postignut je društveni konsenzus kolika mogu i treba da budu socijalna davanja, koliko slobodno može i treba da bude tržište, koliko država treba da može da se u njega meša… Ostalo je da povučemo granice između države i nedržave. Između čoveka i građanina. Između davanja i uzimanja moći. Između prinude i pristajanja. Kada su u pitanju privatnost, bezbednost, lični kapital, imovina, prava, to su pitanja na koja je ostalo da odgovorimo. Svet se ciklično deli na stari i novi. Ovaj put, na tzv. establišment i antiestablišment.
Kada je u pitanju Srbija, sva ona pitanja koja smo imali poslednjih 20 godina, više nisu pitanja. Evropski put je bez dileme ono za šta smo se opredelili, Kosovo ima vrlo malo veze sa Srbijom, takoreći granične su i administrativne, ratni zločinci su procesuirani (ovako ili onako). Doduše još ne znamo da li se rat nikada nije desio, da li smo u njemu pobedili ili izgubili, koliko je ubijenih i nestalih. Ali ova prethodna više nisu pitanja, ostalo je samo da neko glasno izgovori (čitaj: potpiše) odgovore. A tačni odgovori mogu se dati samo uz saglasnost onih koji bi se protiv njih mogli buniti. Tačne i poželjne odgovore mogu dati samo maskirani nasilnici, jer sami sebe ne mogu da biju, gađaju teglama punim osa ili da sami protiv sebe lome mamograme i kradu patike. Oni moraju biti saučesnik u prihvatanju odgovornosti i saučesnik u odricanju od alternativa.
Gotovo sva stvaralačka energija vredna pomena u ovoj godini nastala je u( )prkos zlikovcima. Svaka dobra predstava, izložba, performans, svako kreativno delo, svaki kreativni mislilac, upregnuti su u u bitku, ne crno-belih figura šaha, već potpunog sivila u mraku. Kada sam se ja našao pred izborom da ili uradim sve što je u mojoj moći da zastupam vrednosti u koje verujem, ili da ne uradim ništa, to nije bio pravi izbor. Ali, ni Izbori nisu bili pravi. Bila je prava želja da ne budem Đole Proleće.
Deluje da je neopredeljenih i apatičnih manje, ali posledica toga je izražena i duboka polarizacija društva. Ne znam ko će i kako pomiriti komšije i sugrađane, kada se ishod sukoba razreši drugde.
Želim vam puno sreće i uspeha, mira i nenasilja, u novoj godini.
Lazar Čovs
u okviru razmene studenata Erazmus autor će provesti nekoliko meseci na univerzitetu u Temišvaru
