Још као дете знао сам да написане речи имају тежину већу од гласа и да постоје реченице које су ближе срцу него разуму. Али, ни сада не умем да објасним зашто сам, без ичијег упутства, почео да их записујем. Ваљда је то била унутрашња потреба да покушам да дам облик нечему што би иначе остало недоречено, загушено и изгубљено у мени.Kад год бих написао нешто што ме заболи, оголи или умири, осетио бих да сам ближе једном стању које ни данас умем да именујем. Тада као да постајем део невидљиве литургије у којој се душа исповеда папиру, а он јој заузврат подари тихо олакшање које нико не види, али које траје. У том чину има више истине него у свим речима које свакодневно изговоримо из пристојности, навике или страха. Писање нас не штити од света, али нас изнова изграђује пред њим. Свака реченица је камен у зиду који нас штити од унутрашњег распадања.Чин писања није радост у оном површном смислу, али сте задовољни када видите да сте дотакли нешто важно, дубље од вас самих и свакодневице. Осећате да сте били верни свом унутрашњем гласу, да сте га чули, разумели и преточили у оно је тражио од вас. И управо у томе крије се чин исцељења који није лечење рана, већ њихово прихватање. Писање не брише бол, али га претвара у смисао који је, ма како крхак био, једини мост који човек има између таме и светла.Понекад ме људи из мог најближег окружења питају зашто пишем “кад данас нико не чита“ и при том под оним „нико“ мисле на статистику. Питају ме зашто се трудим, када се писање не плаћа, када морате да замолите некога да би вам објави књигу бесплатно, када такви покушаји често не доносе плодове и када се организатори културних програма не отимају за вас као потенцијалног госта.Одавно сам престао да одговарам на таква питања. А истина је да не пишем да бих био тражен, већ да сам ја у потрази за смислом у свету који се сваким даном удаљава од своје суштине, од мисли, од свега дубљег. И не пишем за мноштво, већ за оног једног, ретког, тихог, неприметног, који мање чита очима а више срцем и који се у мојим редовима не проналази, него препознаје.Један читалац ми је довољан и ако моје речи дотакну само један микрокосмос, ако засветле у нечијем мраку као пламичак, то је сасвим довољно. Не тежим никаквом колективном гласу, јер не верујем у менталну снагу мноштва. Оно се мења, колеба, повлачи, виче и ретко слуша. Пажљива је само јединка. Она слуша и мења се, а кроз њу и свет. Све што писање може и треба да буде, мост је између неизреченог и казаног, таме и светла, између нас.Писање је мој начин да захвалим што дишем, што осећам и што могу да трагам. Ако се у том трагању неко препозна, пишчево задовољство је велико, али није одлучујуће, јер свет не почиње од масе, нити се у њој завршава, него у човеку.Они који не разумеју ништа од тога, имају обичај да кажу да је писање „леп хоби, од ког се не живи” и да “треба писати оно што људи воле“. Тада се повучем, јер схватим да је узалуд говорити о тишини онима који не чују ништа осим буке и којима је тешко доказати да писање није посао, производ или вештина којом се осваја пажња, већ пригушени вапај душе да не буде изгубљена у свету са много речи, а премало смисла.Након писања имам обичај да захвалим оној невидљивој сили која ми је тог дана дозволила да будем мост између ње и човека. Верујем да тајна писања лежи у прихватању да ниси извор, већ путања; да ниси творац смисла, него његов посвећени чувар. Зато већину писаца не брине што их масе не познају, не прате и не траже, што њихови редови не одзвањају као хит песме са радија, што се не деле, не лајкују и не цитирају у испразним емисијама. Писцу не треба ођек, већ само истина, она права, која није гласна, зато што она не трчи за пажњом. Истина долази полако, као стари пријатељ, седа поред тебе, ћути и чека да јој се обратиш.Извор: снновинеплус
