Razgovor s povodom – An Berelovič (Anne Bérélowitch) – rediteljU iščekivanju smo premijere još jednog Molijera u Novom Sadu, u četvrtak 25.04.2019 u Pozorištu mladih imaćemo priliku da vidimo „Građanina plemića“, ovoga puta u režiji gošće iz Pariza An Berelovič. Uz pomoć Miloša Savina, koji je zadužen za odnose sa javnošću u Pozorištu mladih, sam iskoristio priliku da „zloupotrebim“ njeno slobodno vreme, obično ga provodi u šetnji kejom, pored Dunava, da popričamo o teatru, Molijeru, sličnosti i razlikama u radu sa glumcima, tragediji koja je pre nekoliko dana pogodila Pariz… An nam je na početku pojasnila da je Pariz „mali“ i da gde god krenete morate da naiđete na Senu a ona inače živi u neposrednoj blizini iste. Tačnije, kroz prozor, ujutru dok pije kafu, gleda u Senu u brodove… doduše između Sene i njene zgrade je široka ulica koja je stalno zakrčena beskrajnim kolonama automobila pa je vazduh zagađen ali je to cena pogleda na Senu, zato joj se Novi Sad jako sviđa jer još uvek ima puno zelenila… sa druge strane smo mi pokušali da joj objasnimo da je do pre dve-tri decenije situacija bila mnogo bolja i da je Novi Sad imao duplo manje stanovnika i mnogo više zelenih površina ali to su neke druge priče…Molim vas da nam kažete vaše utiske o radu sa ansamblom Pozorišta mladih na ovom projektu?Meni se veoma sviđa atmosfera ovde, mislim u ovom pozorištu… glumci su veoma posvećeni svojoj umetnosti, svom radu u pozorištu… u početku je bilo poteškoća, teško je privići se na različite načine rada. Ponekad mi je bilo teško da iznesem moje metode rada na koje oni nisu navikli. Neki glumci su odmah shvatili kako ja radim a neki se nisu osećali baš komotno ali na kraju je to ipak bio veoma dobar, kolektivan, zajednički rezultat, mislim na ono sve što smo napravili.Hoćete li da nam kažete nešto o razlikama u radu, u pristupu prema teatru ovde kod nas u odnosu na pozorišta na zapadu? Recimo, ovde imate ansambl dok u Francuskoj, Italiji… imate trupe koje se okupljaju oko pojedinačnih projekata… Mislim da se pozorišni ljudi osećaju mnogo komotnije u svim tim zemljama. Da, u Francuskoj su ansambli veoma retki dok je u Nemačkoj to uobičajeno… ja sam radila u nekoliko Evropskih zemalja, imam neka iskustva u radu u Velikoj Britaniji, u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, a sada evo i u Srbiji… mislim da su razlike u odnosu na ansamble kao što je ovaj… pokušavam da identifikujem razlike, teško je reći u ovom momentu dok je još sve sveže, mislim da će mi biti lakše kada se vratim kući, kada malo odmorim i saberem utiske, da definišem sve to, mislim razlike. Možda je stvar u tome što ovde glumci barataju bolje tehnikom, jer imaju puno predstava i dugo rade zajedno, poznaju se, znaju ko koliko može, nego kada stalno radite sa puno različitih ljudi. Veoma je važno za njih da imaju priliku da veoma brzo identifikuju šta treba da urade. Kada radite, kao u Francuskoj, jednu predstavu igrate mesec dana onda se koncentrišete samo na to što igrate, mislim u tome je razlika. Kada radite tako, na takav način, koristite sva oruđa koja imate na specifičan način da date najbolje što umete i imate. Dok ovde kada u isto vreme igrate u različitim predstavama dok radite na novoj, jako je teško da date celog sebe i zanemarite sve drugo.Šta vi mislite da li je teže tamo raditi nego ovde ili obratno?Mislim da je teško i tamo i ovde… za mene, mislim kada bi bilo kom francuskom glumcu ponudili, mislim kada bi ga pitali da radi na ovakav način… ja sam bila jedno vreme glumica… ja sam stvarno impresionirana koliko oni rade, koliko igraju predstava i mislim da je teže. Mislim da su francuski glumci razmažena deca u odnosu na srpske glumce i u mnogim drugim zemljama. Mislim da to nije dobro za ta pozorišta…Hvala vam na ovom komentaru u ime svih pozorišnih ljudi u Srbiji, mislim da će puno ljudi biti iznenađeni sa ovakvim razmišljanjem. Zamolio bih da nam kažete nešto o “Građaninu plemiću”, šta ste želeli da poručite sa ovim Molijerom publici u Srbiji, u Novom Sadu, sa ovom predstavom? Mislim da ima više različitih vrsta poruka u svakoj predstavi, posebno u “Građaninu plemiću”, prvo to što je zabavan, smešan, imamo i muziku i ples. Pored zbave imamo vezu sa našom realnošću danas. Na prvi pogled muzičari i plesači koji dolaze da igraju za bogataša, da ga zabave, koriste svoju umetnost da ga prevare, da mu se narugaju, navodno da bi ga približili ženi u koju je zaljubljen… ustvari da bi mu izvukli novac, podsećaju nas na neke slične situacije koji je se događaju i danas. Zbog toga sam početak postavila na veoma moderan način, tako da ćemo naravno videti umetnike slične današnjim, vezujući tu situaciju kao da se dešavala pre par vekova. U tom smislu, taj čovek koji poseduje puno para, ima veoma malo obrazovanja i razumevanja za umetnost i kulturu, takođe nas podseća na puno ljudi u modernim vremenima koji imaju tu sreću da su veoma bogati i mogu sebi da priušte bilo šta, koji koriste kulturu tako što će kupiti neku veoma skupu sliku i staviti je u svoju trpezariju zato što se njima čini da je veoma “fensi” ali uopšte na shvataju o čemu se tu radi, o čemu ta umetnost govori niti šta predstavlja. Ta socijalna satira koja je totalno relevantna i danas. Ja se nadam da ćete prepoznati da je to ono što želim da kažem, i da je to ono što je Molijer mislio tj. da smo svedoci da je ljudska glupost bila ista i u to vreme i da je moć novca ostala ista.Tačno, slažem se a delimično ste odgovorili na sledeće pitanje koje sam želeo da vam postavim, nije se puno toga promenilo u poslednjih tri i po veka od kako je Molijer napisao ovaj tekst. Ništa nema novoga pod kapom nebeskom, ni u Francuskoj ni u Srbiji, ni u Americi ni u Kini, ni na severu ni na jugu: “Money makes the world go round”?Da, moj mentor, svojevremeno, je obično umeo da kaže, posle nekih mojih režija, da su dobro napisani tekstovi veoma retki, veoma je malo dobro napisanih tekstova, misleći pri tom na Mariboa, Virdžiniju Wulf, Molijera …Inače, mislim da je Molijer najčešće eksploatisani strani pisac u Srbiji, mislim da su on i Šekspir izjednačeni u tom pogledu. Rekao sam vam već da su se rodonačelnici srpskog teatra Jovan Sterija Popović i Joakim Vijuć ugledali najviše na Molijera te da su ga prevodili, često i plagirali njegove komedije. Prvi put na ovim prostorima, ovaj komad je izveden, ovde u Novom Sadu 1861 godine, u Srpskom narodnom pozorištu. Prevod Sime Matavulja koji se koristi u vašoj predstavi je nastao 1925 godine za izvođenje takođe u SNP-u. Nakon II svetskog rata je postavljen 1949 godine u režiji Jurija Rakitina ponovo u SNP-u, toliko o istoriji… Sledeće pitanje mislim da je trebalo da bude na početku ovog razgovora, ali smo spontano otišli u drugom pravcu. Hoćete da nam kažete nešto o vašem ranijem iskustvu, o vašoj karijeri? Želimo da upoznamo naše čitaoce sa vašim radom, da vas predstavimo našoj javnosti… koja su vaša interesovanja u teatru, čime ste se najviše bavili do sada, kojom vrstom teatra? U Francuskoj sam se najviše bavila, sa mojom kompanijom, (teatrom) novim tumačenjima, novim verzijama klasičnih tekstova……mislio sam, da li ste se bavili alternativnim teatrom, političkim, apsurdom……ok, shvatila sam, pokušaću da opišem to čime sam se bavila. Bilo je tu više različitih načina, različitih preokupacija kojima sam se bavila do sada. Ponovo ću se vratiti na mog mentora koji mi je rekao: Čime god da se baviš, na bilo koji način, u bilo kojoj vrsti teatra, prepoznaju se tvoji slovenski koreni, slovensko poreklo. Ne znam kako je on to video, sem po prezimenu, jer sam ja sa očeve strane ruskog porekla, inače sam rođena u Francuskoj, odrasla sam u Francuskoj…uvek sam živela u Francuskoj ali on kaže da je moj rad slovenski i tačka! Tako da ako bi htela da opišem moj dosadašnji rad moram da kažem da su u centru pažnje glumci, kreacije glumaca…uradila sam nekoliko eksperimentalnih radova, kreirajući delove sa glumcima improvizujući i vraćajući se na pisanje, kako bi nešto izgledalo kada bi se ponovo napisalo… to su bili eksperimenti na početku rada moje trupe (kompanije), takođe pokušavam da radim na više klasičnih projekata na različite načine. Na primer radili smo “Samoubicu” Nikolaja Erdemana, radnja se dešava u kolektivnoj (komunalnoj) kući u Rusiji, dvadestih godina prošlog veka. To smo igrali u “naturalnoj kući” u Parizu… znate, kolektivni smeštaj, koristili smo tu kuću a publika je bila uključena tako što je sedela na različitim mestima u toj kući tako da je svako imao različit pogleda na dešavanja, iz različitih perspektiva. To je bio jedan vid eksperimenta. Takođe, ja obično ne radim puno klasičnih predstava kao što je Molijer ali kad idem napolje, van Francuske, obično ljudi traže da radim klasične predstave, tako sam radila u SAD-u, nešto slično kao ovde. U zadnjih pet godina sam počela da pišem neke komade sama, nešto kao mjuzikle, uradila sam jednu muzičku satiru za Savremeni Francuski nacionalni teatar, kao omaž Molijeru. Zadnjih nekolik godina vodim kolektivni projekat “Instant MIX theatre Lab.” koji je nastao 2012 godine a bavi se produkcijom i kreacijom multilingvalnih projekata u Evropi i šire. Mi se bavimo uključivanjem prevoda u glumu, tj. govora na više različitih jezika u istoj predstavi i inovativnim postavljanjem klasičnih i savremenih predstava, multilingvalnim igranjem i pisanjem; kao i istraživanjem u kreativnom korišćenju multimedijalnih elemanata za uključivanje lingvističkih razlika i mogućnosti za sve tipove publike. “Instant MIX theatre Lab.” je izabran u “Creative Europe program”, osnovan je za istraživanje kreativnih aktivnosti sa partnerima u Velikoj Britaniji, Srbiji, Maroku, Italiji, Francuskoj… Mi pokušavamo da pronađemo partnere za pravljenje pravog jezičkog mixa u svim zemljama, to mogu da budu predstave totalno bilingvalne, na drugim jezicima ili na jezicima publike na poseban način ili mogu da budu specifično rađene kad gradimo neke druge priče, tekstove sa uključenim rediteljima, glumcima iz dve ili više zemalja. To bi nam uzelo više od sat vremena, dok bi vam objasnila sve detalje i načine na koje radimo, mislim da je ovo dovoljno za sada. Mislim, stvarno i hoću da kažem: Ja puno verujem u Evropu, u evropske vrednosti, kulturu… u to uključujem i moj rad ovde, ovo je evrospki rad ovo nije Evropa samo u tehničkom smislu. Ovo je evropski senzibilitet i ovo su evropske kulturne vrednosti. Ja verujem da je to put da je održimo u životu i da damo smisao i značenje političkim pojmovima u stvarnom traženju načina za susretanje kultura na pozornici. Sva iskustva koja sam do sada imala i osetila su bila čudesna i takođe imam odgovornost prema publici želeći da im pokažem kako to izgleda, kako to deluje u akciji, da to može da funkcioniše. Pogotovo zato što je nacionalizam svuda u porastu, zato što se ljudi sve više okreću svojim korenima i prave nove granice. Publika ipak oseća i razume da ovakve kulturološke demonstracije mogu da pomognu u povezivanju kroz umetnost.Slažem se i hvala vam na tome. Sada moram da vam postavim jedno pitanje koje nema direktno veze sa teatrom ali mislim da ima veze sa onim o čemu razgovaramo. U toku vašeg boravka ovde se dogodila strašna tragedija u Parizu, požar koji je uništio veći deo crkve Notr Dam…Da, ja sam to videla na televiziji, to me je veoma rastužilo, želela sam da sam u tom momentu bila kući da bih mogla da vidim šta se zapravo desilo… ali zatim kada sam videla da su svi pogođeni i tužni i kada su svi, odmah, počeli da prikupljaju sredstva, da su se tako brz skupili svi ti milioni, ja sam se obradova, to me je utešilo. Mislim da je to veliki gubitak za sve Parižane i ne samo za njih nego za sve građane sveta. Prvo sam htela da se vratim kući, da budem sa mojom ćerkom, sa mojim sugrađanima ali me je ta solidarnost, ta rekordna spremnost da se pomogne me je vratila u život, sigurna sam da se svi moji prijatelji u Francuskoj osećaju slično……slažem se, mislim da iako zvanično nije upisana na listu “svetskih čuda” Notr Dam pripada ne samo Parizu i Francuskoj već čitavom svetu…… da, to je ipak spomenik i ja sam jako tužna što je nastradao taj vatrograsac boreći se sa požarom. Ja sam ponosna što svi cene i vole moj grad, on pripada celom svetu… slažem se.Za kraj ovog razgovora ću vam postaviti jedno pitanje koje takođe nema puno veze sa teatrom ali imam običaj da ga postavim svim mojim sagovornicima. Kada ste bili mali šta ste hteli budete, da li je to nešto vezano za teatar ili ste želeli da se bavite nečim drugim?Kada sam imala oko osam godina, čini mi se 1979 godine, sam videla predstavu sa Ajom Nuškin i rekla sam ja hoću da radim u teatru. Sa tom odlukom sam otišla na spavanje s tim da sam još uvek bila tinejdžer ali sam toga dana znala da je to ono što želim da radim. Ali od tada je prošlo puno vremena dok nisam našla prave ljude sa kojim sam mogla da ostvarim tako nešto. Između tog sam povremeno razmišljala da bi mogla da budem advokat, da se bavim pravom. Ipak je na kraju pobedilo Pozorište, ako nparavim retrospektivu mislim da je ipak Pozorište bilo na prvom mestu.Razumljivo, mada i advokatski posao ima sličnosti sa glumom i oni se obraćaju publici barem u sudnici ima i publike……ali jedina stvar koju, nikako, nisam htela da budem je profesor, zbog mojih roditelja koji su bili profesori. Na kraju, ipak kao reditelj se bavim predavanjem, nastavom i volim to, ha, ha…Hvala vam na ovom razgovoru, puno uspeha na premijeri i u budućem radu…
Šta vi mislite da li je teže tamo raditi nego ovde ili obratno?
Mislim da je teško i tamo i ovde… za mene, mislim kada bi bilo kom francuskom glumcu ponudili, mislim kada bi ga pitali da radi na ovakav način… ja sam bila jedno vreme glumica… ja sam stvarno impresionirana koliko oni rade, koliko igraju predstava i mislim da je teže. Mislim da su francuski glumci razmažena deca u odnosu na srpske glumce i u mnogim drugim zemljama. Mislim da to nije dobro za ta pozorišta…
Hvala vam na ovom komentaru u ime svih pozorišnih ljudi u Srbiji, mislim da će puno ljudi biti iznenađeni sa ovakvim razmišljanjem. Zamolio bih da nam kažete nešto o “Građaninu plemiću”, šta ste želeli da poručite sa ovim Molijerom publici u Srbiji, u Novom Sadu, sa ovom predstavom?
Mislim da ima više različitih vrsta poruka u svakoj predstavi, posebno u “Građaninu plemiću”, prvo to što je zabavan, smešan, imamo i muziku i ples. Pored zbave imamo vezu sa našom realnošću danas. Na prvi pogled muzičari i plesači koji dolaze da igraju za bogataša, da ga zabave, koriste svoju umetnost da ga prevare, da mu se narugaju, navodno da bi ga približili ženi u koju je zaljubljen… ustvari da bi mu izvukli novac, podsećaju nas na neke slične situacije koji je se događaju i danas. Zbog toga sam početak postavila na veoma moderan način, tako da ćemo naravno videti umetnike slične današnjim, vezujući tu situaciju kao da se dešavala pre par vekova. U tom smislu, taj čovek koji poseduje puno para, ima veoma malo obrazovanja i razumevanja za umetnost i kulturu, takođe nas podseća na puno ljudi u modernim vremenima koji imaju tu sreću da su veoma bogati i mogu sebi da priušte bilo šta, koji koriste kulturu tako što će kupiti neku veoma skupu sliku i staviti je u svoju trpezariju zato što se njima čini da je veoma “fensi” ali uopšte na shvataju o čemu se tu radi, o čemu ta umetnost govori niti šta predstavlja. Ta socijalna satira koja je totalno relevantna i danas. Ja se nadam da ćete prepoznati da je to ono što želim da kažem, i da je to ono što je Molijer mislio tj. da smo svedoci da je ljudska glupost bila ista i u to vreme i da je moć novca ostala ista.
Tačno, slažem se a delimično ste odgovorili na sledeće pitanje koje sam želeo da vam postavim, nije se puno toga promenilo u poslednjih tri i po veka od kako je Molijer napisao ovaj tekst. Ništa nema novoga pod kapom nebeskom, ni u Francuskoj ni u Srbiji, ni u Americi ni u Kini, ni na severu ni na jugu: “Money makes the world go round”?
Da, moj mentor, svojevremeno, je obično umeo da kaže, posle nekih mojih režija, da su dobro napisani tekstovi veoma retki, veoma je malo dobro napisanih tekstova, misleći pri tom na Mariboa, Virdžiniju Wulf, Molijera …
Inače, mislim da je Molijer najčešće eksploatisani strani pisac u Srbiji, mislim da su on i Šekspir izjednačeni u tom pogledu. Rekao sam vam već da su se rodonačelnici srpskog teatra Jovan Sterija Popović i Joakim Vijuć ugledali najviše na Molijera te da su ga prevodili, često i plagirali njegove komedije. Prvi put na ovim prostorima, ovaj komad je izveden, ovde u Novom Sadu 1861 godine, u Srpskom narodnom pozorištu. Prevod Sime Matavulja koji se koristi u vašoj predstavi je nastao 1925 godine za izvođenje takođe u SNP-u. Nakon II svetskog rata je postavljen 1949 godine u režiji Jurija Rakitina ponovo u SNP-u, toliko o istoriji… Sledeće pitanje mislim da je trebalo da bude na početku ovog razgovora, ali smo spontano otišli u drugom pravcu. Hoćete da nam kažete nešto o vašem ranijem iskustvu, o vašoj karijeri? Želimo da upoznamo naše čitaoce sa vašim radom, da vas predstavimo našoj javnosti… koja su vaša interesovanja u teatru, čime ste se najviše bavili do sada, kojom vrstom teatra? U Francuskoj sam se najviše bavila, sa mojom kompanijom, (teatrom) novim tumačenjima, novim verzijama klasičnih tekstova…
…mislio sam, da li ste se bavili alternativnim teatrom, političkim, apsurdom…
…ok, shvatila sam, pokušaću da opišem to čime sam se bavila. Bilo je tu više različitih načina, različitih preokupacija kojima sam se bavila do sada. Ponovo ću se vratiti na mog mentora koji mi je rekao: Čime god da se baviš, na bilo koji način, u bilo kojoj vrsti teatra, prepoznaju se tvoji slovenski koreni, slovensko poreklo. Ne znam kako je on to video, sem po prezimenu, jer sam ja sa očeve strane ruskog porekla, inače sam rođena u Francuskoj, odrasla sam u Francuskoj…uvek sam živela u Francuskoj ali on kaže da je moj rad slovenski i tačka! Tako da ako bi htela da opišem moj dosadašnji rad moram da kažem da su u centru pažnje glumci, kreacije glumaca…uradila sam nekoliko eksperimentalnih radova, kreirajući delove sa glumcima improvizujući i vraćajući se na pisanje, kako bi nešto izgledalo kada bi se ponovo napisalo… to su bili eksperimenti na početku rada moje trupe (kompanije), takođe pokušavam da radim na više klasičnih projekata na različite načine. Na primer radili smo “Samoubicu” Nikolaja Erdemana, radnja se dešava u kolektivnoj (komunalnoj) kući u Rusiji, dvadestih godina prošlog veka. To smo igrali u “naturalnoj kući” u Parizu… znate, kolektivni smeštaj, koristili smo tu kuću a publika je bila uključena tako što je sedela na različitim mestima u toj kući tako da je svako imao različit pogleda na dešavanja, iz različitih perspektiva. To je bio jedan vid eksperimenta. Takođe, ja obično ne radim puno klasičnih predstava kao što je Molijer ali kad idem napolje, van Francuske, obično ljudi traže da radim klasične predstave, tako sam radila u SAD-u, nešto slično kao ovde. U zadnjih pet godina sam počela da pišem neke komade sama, nešto kao mjuzikle, uradila sam jednu muzičku satiru za Savremeni Francuski nacionalni teatar, kao omaž Molijeru. Zadnjih nekolik godina vodim kolektivni projekat “Instant MIX theatre Lab.” koji je nastao 2012 godine a bavi se produkcijom i kreacijom multilingvalnih projekata u Evropi i šire. Mi se bavimo uključivanjem prevoda u glumu, tj. govora na više različitih jezika u istoj predstavi i inovativnim postavljanjem klasičnih i savremenih predstava, multilingvalnim igranjem i pisanjem; kao i istraživanjem u kreativnom korišćenju multimedijalnih elemanata za uključivanje lingvističkih razlika i mogućnosti za sve tipove publike. “Instant MIX theatre Lab.” je izabran u “Creative Europe program”, osnovan je za istraživanje kreativnih aktivnosti sa partnerima u Velikoj Britaniji, Srbiji, Maroku, Italiji, Francuskoj… Mi pokušavamo da pronađemo partnere za pravljenje pravog jezičkog mixa u svim zemljama, to mogu da budu predstave totalno bilingvalne, na drugim jezicima ili na jezicima publike na poseban način ili mogu da budu specifično rađene kad gradimo neke druge priče, tekstove sa uključenim rediteljima, glumcima iz dve ili više zemalja. To bi nam uzelo više od sat vremena, dok bi vam objasnila sve detalje i načine na koje radimo, mislim da je ovo dovoljno za sada. Mislim, stvarno i hoću da kažem: Ja puno verujem u Evropu, u evropske vrednosti, kulturu… u to uključujem i moj rad ovde, ovo je evrospki rad ovo nije Evropa samo u tehničkom smislu. Ovo je evropski senzibilitet i ovo su evropske kulturne vrednosti. Ja verujem da je to put da je održimo u životu i da damo smisao i značenje političkim pojmovima u stvarnom traženju načina za susretanje kultura na pozornici. Sva iskustva koja sam do sada imala i osetila su bila čudesna i takođe imam odgovornost prema publici želeći da im pokažem kako to izgleda, kako to deluje u akciji, da to može da funkcioniše. Pogotovo zato što je nacionalizam svuda u porastu, zato što se ljudi sve više okreću svojim korenima i prave nove granice. Publika ipak oseća i razume da ovakve kulturološke demonstracije mogu da pomognu u povezivanju kroz umetnost.
Slažem se i hvala vam na tome. Sada moram da vam postavim jedno pitanje koje nema direktno veze sa teatrom ali mislim da ima veze sa onim o čemu razgovaramo. U toku vašeg boravka ovde se dogodila strašna tragedija u Parizu, požar koji je uništio veći deo crkve Notr Dam…
Da, ja sam to videla na televiziji, to me je veoma rastužilo, želela sam da sam u tom momentu bila kući da bih mogla da vidim šta se zapravo desilo… ali zatim kada sam videla da su svi pogođeni i tužni i kada su svi, odmah, počeli da prikupljaju sredstva, da su se tako brz skupili svi ti milioni, ja sam se obradova, to me je utešilo. Mislim da je to veliki gubitak za sve Parižane i ne samo za njih nego za sve građane sveta. Prvo sam htela da se vratim kući, da budem sa mojom ćerkom, sa mojim sugrađanima ali me je ta solidarnost, ta rekordna spremnost da se pomogne me je vratila u život, sigurna sam da se svi moji prijatelji u Francuskoj osećaju slično…
…slažem se, mislim da iako zvanično nije upisana na listu “svetskih čuda” Notr Dam pripada ne samo Parizu i Francuskoj već čitavom svetu…
… da, to je ipak spomenik i ja sam jako tužna što je nastradao taj vatrograsac boreći se sa požarom. Ja sam ponosna što svi cene i vole moj grad, on pripada celom svetu… slažem se.
Za kraj ovog razgovora ću vam postaviti jedno pitanje koje takođe nema puno veze sa teatrom ali imam običaj da ga postavim svim mojim sagovornicima. Kada ste bili mali šta ste hteli budete, da li je to nešto vezano za teatar ili ste želeli da se bavite nečim drugim?
Kada sam imala oko osam godina, čini mi se 1979 godine, sam videla predstavu sa Ajom Nuškin i rekla sam ja hoću da radim u teatru. Sa tom odlukom sam otišla na spavanje s tim da sam još uvek bila tinejdžer ali sam toga dana znala da je to ono što želim da radim. Ali od tada je prošlo puno vremena dok nisam našla prave ljude sa kojim sam mogla da ostvarim tako nešto. Između tog sam povremeno razmišljala da bi mogla da budem advokat, da se bavim pravom. Ipak je na kraju pobedilo Pozorište, ako nparavim retrospektivu mislim da je ipak Pozorište bilo na prvom mestu.
Razumljivo, mada i advokatski posao ima sličnosti sa glumom i oni se obraćaju publici barem u sudnici ima i publike…
…ali jedina stvar koju, nikako, nisam htela da budem je profesor, zbog mojih roditelja koji su bili profesori. Na kraju, ipak kao reditelj se bavim predavanjem, nastavom i volim to, ha, ha…
Hvala vam na ovom razgovoru, puno uspeha na premijeri i u budućem radu…
You must be logged in to post a comment.