Тридесет чланова новосадског Планинарског друштва „Фрушка гора” одазвало се 16. и 17. марта Шестој традиционалној акцији Врмџилла 2019, у чувеном селу Врмџа подно планине Ртањ. Временске прилике су биле одличне, акција је била више него посећена – учесника беше 1115 а колоне током шетње –километарске. Организатори и домаћини били су ПД „Оштра чука” и Удружење младих „Ум” из Сокобање и МЗ Врмџа.У понуди су биле дужа и краћа стаза, а узраст учесника је био од дечице коју су носили родитељи, до стогодишње планинарке Јелене Миранди. Било је и странаца из Немачке, Швајцарске, САД, Бугарске као и двоје из Мексика.Старт је био код Цркве Свете Тројице и старе школе, наставило се крај Латин града, уз Врмџанску реку уз кратки предах код деда Мијине воденице, поред извора реке која у облику врела излази испод стена, до Врмџанског језера. После одмора и уживања на сунцу, краћа тура је кренула назад а остали су наставили до коте Облози, све време са фантастичним погледом на планину Ртањ. Преко Мирковог потока и видиковца на стени изнад села, планинари су се спустили Соколовицом до клисуре Девојачки камен, па опет успоном до садашње школе. Све укупно – око 16 км, мада су многи телефони измерили и преко 20 км. Жубор речних токова и обиље кисеоника у ваздуху, свима је повратило животну снагу, а успут смо чули и бројне локалне легенде.На циљу су домаћини већ били скували три казана пасуља. Акција је имала хуманитарни значај јер се ручак добијао у замену за пластичне чепове. И док су се вијориле десетине застава планинарских друштава са прелепим погледом на котлину, играо се моравац, чачак, влашко коло, бугарка и ужичко – неки у цокулама, а други и боси. Пазарили су се традиционални производи и ртањски чај, мада су неки купили и амајлију расковник (мандрагору) против злих сила, које има само на овом каменитом пределу. На крају су ђаци села Врмџа извели приредбу о усамљеним принчевима и принцезама услед штетности друштвених мрежа и Ју-тјуба.Затим, други дан… међу жутим лептирима на Девици:Спавање беше у 12 км удаљеној Сокобањи, где су се неки и окупали у топлим базенима, користећи повољнију цену од 21 сат до поноћи. Ујутро су домаћини Младен и Милан из ПД „Оштра чука”, повели оне храбрије на један озбиљан успон, док су остали уживали у Сокобањи, њеним излетиштима и видиковцима, Соко граду, реци Моравици и водопаду Рипаљка.Међу храбријима били су пензионери, али и ученице и ученици средње пољопривредне школе са својом професорком географије из ПСД „Копаоник” из Београда. Полазак је био из центра Сокобање, преко видиковца Лептерија, кроз осунчане шуме пуне планинског цвећа и жутих лептира, све до врха планине Девица. Уследио је још један спуст, а затим додатни успон на врх Оштра чука, одакле се види пола Србије. Кад се саберу оба успона, беше то скоро 1000 метара висинске разлике што је озбиљно савладана стаза. Њу је савладао и кућни љубимац – мали бели пас, Лео.Силазак је био и делом планине Озрен. Уследило је окрепљење водом са извора Шопур, па преко Калиновице до неизоставног водопада Рипаљка који својом лепотом одузима дах, затим и спуштање према Сокобањи, и одлична храна Под орахом. Све у свему, за два дана, километар у висину и преко 40 преходаних километара.Како овај део наше земље, који зову и српском Швајцарском, није ни изблиза истражен, позвани смо да се на Ивањдан одазовемо акцији Биљобер (из Сокобање аутобуси бесплатно превозе до подно планине), када се људи пењу на Ртањ, уче о биљу и брању, уживају у свежем печењу и ружи планинских ветрова…Цела та прича о Врмџи, њеним стенама, видиковцима, обиљу воде, језерима, локалном језерском чудовишту – није ни изблиза испричана! Упознали смо рођеног Врмџанина Славишу Јевтића, који је толико поносан на ту чињеницу да прво каже да је сеоско дете а затим професор српског језика, а уз то и песник, новинар и фотограф.Потврдио нам је проф. Јевтић да Врмџа оживљава, да се у њу доселило око 40 породица међу којима има и странаца. Да је ваздух одличан, плацеви још увек повољни, да село има чак три водовода. Већ и корени речи врм, врн, указују да вода навире са свих страна, отуда и топоними Врмџа, али и Врњци и Врнац.Чули смо да је школа у Врмџи само до четвртог разреда, а да се од петог до осмог и даље иде у суседни Мужинац. Да је између два рата, под Ртњем радио рудник угља индустријалца Минха у којем су радили људи из подртањских села. Чули смо и о рупи која је служила као ледара током целе године и још штошта…Укратко, морамо се вратити. Врмџа је више од магије!Текст и фотографије: В. Раонић;
