Резултати управо окончаних избора у Чешкој, Грузији и Молдавији указују на незаустављив тренд јачања суверенистичких политичких покрета на европском континенту. Исходи поменутих избора првенствено су важни због укупне атмосфере која је у Европи створена поводом рата у Украјини, али и због чињенице да се на њима одмеравао утицај званичног Брисела, који је отворено фаворизијући тзв. проевропске покрете и личности у овим земљама доживео још један крупан политички неуспех.
Грузијски сан
Бриселска политичка агенда свакако је највећи неуспех доживела у Грузији, где је владајућа странка „Грузијски сан” победила у свих 64 општине на локалним изборима, уз напомену да је њихов кандидат за градоначелника Тбилисија Каха Калаџе освојио преко 71 проценат гласова. Истовремено, пет чланова опозиционих странака ухапшено је због позивања на пуч и свргавање владе. Премијер Грузије Иракли Кобахиџе отворено је оптужио ЕУ за мешање у унутрашње послове ове државе, организацијом демонстрација чији је циљ био улазак у председничку палату и насилно рушење власти. Кобахиџе је рекао да је на овом насилном скупу учествовало до 7000 људи, али да је покушај рушења уставног поретка пропао, упркос подршци Европске уније. Грузијски премијер је указао на деструктивно деловање амбасадора Уније Павела Херчинског и позвао га да осуди протесте. Иначе, део опозиције у Грузији је бојкотовао ове изборе, укључујући и политичку групацију некадашњег председника Михаила Сакашвилија.
Занимљиво је да је неколико дана уочи одржавања локалних избора грузијски премијер оптужио западне центре утицаја да финансирају не само активности појединих опозиционих странака, него и предводе кампању чији је циљ дискредитација државних институција и Грузијске православне цркве. Да ли случајно или не, тек неколико дана уочи избора провладини медији су подсетили бираче на својевремену изјаву председника Грузије Михаила Кавилашвилија који је упозорио да су неки западни центри захтевали да Грузија зарати са Русијом што би „изазвало катастрофу сличну оној која се десила 2008. године” када је, подсетимо, после краткотрајног сукоба са Русијом, Грузија трајно изгубила Абхазију и Јужну Осетију. Овога пута притисак на грузијску владу ишао је из неколико праваца. Најпре је група амбасадора ЕУ оптужила владу да дискредитује њихове делатности у овој земљи, док је председник Украјине Зеленски изазвао прави дипломатски скандал изјавом на Генералној скупштини УН да је „Европа изгубила Тбилиси”. Утисак о серији дипломатских скандала појачала је и Маја Санду, председница Молдавије, подршком насилним демонстрацијама на улицама Тбилисија.
Политиколог Ника Читадзе сматра да сви ови догађаји воде „слабљењу односа Грузије са Западом”, указујући и на могућност потпуног прекида дипломатске комуникације Тбилисија и Брисела. Грузија је недавно одбила ултиматуме ЕУ о ослобађању политичких затвореника, обустављању репресије према демонстрантима, затим повлачењу закона о страним агентима, сексуалним мањинама, као и отварање тзв. дијалога ради решавања политичке кризе. Влада Грузије је замрзла банковне рачуне организација финансираних из иностранства и тако сузбила подривачке акције радикалних групација, док је премијер истакао да је ради очувања суверенитета његова влада спремна да одустане од безвизног режима са ЕУ.
Случај Молдавија
За разлику од Грузије која одбија авантуристичку политику у Украјини, владајућа молдавска Партија акције и солидарности (ПАС) освојила је 46 процената гласова на парламентарним изборима који су недавно одржани у овој земљи. Према речима Игора Додона, лидера опозиције, изборе су обележиле бројне изборне неправилности, укључујући и спорно гласање преко 264 хиљада Молдаваца на бирачким местима у иностранству.
Парламентарни избори у Молдавији откривају озбиљне нерегуларности у изборном процесу, посебно у регионима Придњестровља и Гагаузије, док западни наратив о „победи над Русијом” поједностављује сложену реалност и игнорише ризике да земља може постати ново жариште геополитичког сукоба у региону. Овако у најкраћем Сандра Давидовић, предавач међународних односа на Градском универзитету у Њујорку, која је ових дана боравила у Молдавији и Придњестровљу, коментарише резултате парламентарних избора у тој земљи, на којима је већину у парламенту освојила прозападна владајућа партија председнице Маје Санду.
Она наводи да је у Придњестровљу, односно Тираспољу, добила информације да је постојало више препрека које су отежавале гласање не само људима из тог региона, већ и становницима Аутономне покрајине Гагаузија. Према њеним речима, било је жалби да су мостови затварани, а број бирачких места за грађане Придњестровља је смањен на само 12, што је три пута мање него раније. Образложење Кишињева је било да се очекивала ниска излазност, па није било потребе за већим бројем бирачких места.
Занимљиво је да западни медији изборну победу проевропске партије „Акција и солидарност” представљају као геополитичку „победу над Русијом” или као „пораз Русије”, док истовремено стижу и упозорења да би овакав исход могао отворити нови фронт против Русије. Посланик Врховног савета Придњестровља Андреј Сафонов оценио је да резултати избора стварају ризик од увлачења Кишињева у сукоб са Придњестровљем и Русијом. Давидовићева истиче да није изненађена тврдњама о наводној победи над Русијом на молдавским изборима, јер је читав наратив – не само у медијима, него и међу европским бирократама и делу академске заједнице – сведен на „идеолошки фрејминг” о томе да су избори у Молдавији некакав коначан избор између Европске уније, односно Запада и Русије. „То је просто један симплификован приступ демократском процесу, јер са једне стране – са стране Европске уније – постоји известан застој у проширењу и у том смислу врло је тешко рећи да грађани Молдавије могу директно да утичу на то да ли ће до проширења ЕУ да дође, а посебно да ли ће то проширење да обухвати Молдавију са свим унутрашњим проблемима, а то је и територијални спор у којем Молдавија не контролише део своје територије која се од 1992. године декларише као Придњестровска молдавска република или што би у Молдавији рекли – Транснистрија. У сваком случају, тај избор је једна врста геополитичког вокабулара који се користи, из моје перспективе, да заправо Молдавију на неки начин извуку из руске интересне сфере”, каже Давидовићева.
Ситуацију у Молдавији додатно компликују и непрекидни захтеви Брисела за промоцијом „нетрадиционалних породичних вредности”. После спорних избора на којима је победила Маја Санду, молдавска власт је преузела низ обавеза чији је суштински циљ испуњење агенде или дневног реда атлантизма, као и у осталим посткомунистичким државама. Између осталог, то је и одржавање парада које су потпуно супротне традицији, народном и традиционалном праву тих друштва која су и даље суштински дубински, психолошки, традиционалистичка. Тако се и Молдавцима на силу „намећу одређене вредности” које теже да изнутра западнизују та друштва и да их у неком наредном временском периоду претворе у ударну песницу атлантизма. А циљ је заправо суштински, геополитички – то је рат против православља и рат против Русије. Уз то, ситуацију у Молдавији додатно компликује политичка криза у Румунији, где је подсетимо Калин Ђорђеску – као кандидат суверенистичке деснице, брутално спречен да оствари победу на председничким изборима. Све то – наводни политички тријумф проевропских снага у Молдавији – релативизује до крајњих граница, јер је садашња ситуација у овој некадашњој совјетској републици пример друштва које обележава „културна шизофренија” о чему је писао чувени Хантингтон.
Акција незадовољних Чеха
Геополитички салдо избора у Чешкој је свакако најзанимљивији, имајући у виду природу тамошњег политичког бића, које карактерише опрезан став и чекајућа позиција. Лидер политичког покрета АНО Андреј Бабиш прогласио је победу на парламентарним изборима. Према прелиминарним резултатима, његова партија освојила је 36 процената гласова, док је коалиција премијера Петра Фијале освојила је 22,3 процента. После свега, Бабиш је најавио разговоре са партнерима о формирању владе. Победа чешког милијардера изазвала је стање констернације у редовима бриселске политичке класе, првенствено због његовог става о рату у Украјини и противљењу пријему ове државе у Европску унију.
Бабиша су леволиберални медији описивали поједностављеним речником. Из њихове перспективе, он је реплика „чешког Трампа”, са педигреом милијардера и човека који се бори против системске корупције и естаблишмента. Његов „Покрет незадовољних грађана” формирао је 2011. године и веома брзо је стекао поверење бирача. Био је министар финансија (2014–2017), а затим од тада до 2021. године обављао је функцију премијера. Мада је оптуживан за корупцију (афера Чапљино гнездо), у коју су наводно били уплетени и чланови његове породице, није изгубио на популарности. Као и сваки популиста, против је неконтролисаних миграција и украјинских ратних избеглица. Мада није отворени противник Брисела, попут Орбана или Фица, карактерише га умерен став и прагматична позиција у односу на централу Европске уније.
Једно од најважнијих предизборних обећања АНО било је оно о смањењу пореза, повећању плата, већој подршци потрошњи, али и отпору миграцијама и зеленој агенди ЕУ. Мада није освојио апсолутну већину у Доњем дому парламента, страховања Брисела се односе на утицај Бабишових потенцијалних савезника из редова десних и проруских странака (СПД, Доста, Мотористи за себе). Анализирајући популарност Бабишовог покрета, британски Гардијан уочава неколико великих питања која бираче опредељују ка подршци његовој политици. То је пре свега његово противљење наоружавању Украјине, као и решавање компликованих економских и финансијских питања, која су допринела паду популарности владе Петра Фијале и његовом изборном неуспеху. На унутрашњем плану постоји још један проблем, а то је сарадња потенцијалне владе АНО са актуелним председником Павелом, који је не само здушни заговорник рата у Украјини, него и неко ко је најавио да ће одбити именовање министара који су против НАТО или ЕУ. То отвара простор за додатно незадовољство и дубоке друштвене поделе. У сваком случају, независно од састава будуће владе, Чешка улази у раздобље дугорочне нестабилности, што поткрепљује и анкета о великом незадовољству Чеха, највећем после историјске Баршунасте револуције 1989. године.
Ипак, нема никакве сумње да је, упркос историјским бурама, код Чеха и даље изграђен осећај препознавања тенденција којима се угрожава слобода. У ових неколико деценија после пада комунизма у то смо се уверили слушајући гласове упозорења с највиших државничких адреса. Предводник таквог становишта свакако је био председник Вацлав Клаус који је аутор спектакуларне студије Плава планета у зеленим оковима у којој је изузетном аргументацијом оспорио један од највећих митова „светске закулисе” о наводном глобалном загревању планете. Поднаслов ове студије Шта је угрожено клима или слобода? најпотпуније осликава начин размишљања некадашњег чешког председника. Подсетимо, анализирајући карактер идеологије екологизма, коју оштро критикује и Бабиш, Клаус долази до закључка о невероватној сличности са идејама комунизма: Права опасност лежи у томе што ова идеологија тежи да уништи нашу слободу, претећи нам невероватним последицама глобалног отопљавања. (…) Амбициозни политичари који желе да управљају светом, човечанством, трагају за ваљаним аргументом, који би оправдао такве њихове напоре. Раније се то чинило у име социјализма, маса, пролетеријата, сада се све то ради у име спасавања планете од уништавања и трагања за начинима како да се разарање Земље спречи. За такве политичаре је оваква политика савршена основа за инсистирање на примени владине контроле, интервенције и регулативе, на увођењу забрана свега и свачега. Клаус је истакао да су социјалистичке идеје поклекле у судару са реалношћу, док ми међутим нећемо бити живи да сазнамо да ли су се мрачна предсказања о будућности планете обистинила. Поента је као и увек на крају: Суштински смисао екологизма је у томе да он представља најрадикалнији облик напада на најсиромашније слојеве друштва у земљама у развоју, уз препоруку да еволуција људског друштва треба да буде спонтана, а не диктирана из одређеног центра. Ипак, за разлику од совјетског тоталитаризма када се центар управљања лако могао детектовати, савремени западњачки тоталитаризам наступа у „плишаним рукавицама” и под изговором ширења „демократије и људских права”.
ЛИТЕРАТУРА:
- Вукашиновић, М. (2022). Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад
- Вукашиновић, М. (2023). Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад