Аутор: Бранко Радун, политички аналитичар
Западни политичари и аналитичари се баве опсесивно личношћу првог човека Русије. Једни да би га пропагандно деградирали, да би га представили као лудака, манијака и злочинца, а други да би га аналитички обрадили и успели да предвиде његов следећи корак – нарочито зато што од његовог корака зависи судбина мира у свету. Наиме дешавањима у Украјини, пре свега фебруарским пучем 2014. кад је уместо легалног председника Јануковича који је био за политику баланса према Западу и Истоку је у Кијев дошла радикална антируска десница после кога је дошко и до грађанског рата у коме је дошло до сукоба на истоку Украјине.
Русије је била 2014. не великом тесту – ако реагује директно и уђе у рат то би могао бити увод у велики рат за који није спремна, а ако остане по страни и пасивно посматра како се врши репресија над проруским Истоком она би у својим очима и очима света престала бити сила. Па чак и регионална сила и поштована држава. Русија је изабрала да чека повољан моменат – да ли је стратешку грешку и пропустила моменат да реши проблеме у суседству да је вратила на власт легитимно изабраног председника Јануковича?
Зашто Путин није ушао у рат у Украјини 2014?
Русија је реаговала опрезно, неки би рекли сувише опрезно, јер је схватила да је сукоб у Украјини геополитичка замка за Русију. Замка у смислу ако би ушли у рат – Русија би била осуђена као агресор и била би прекинута веза Европе и Русије, или прецизније Берлина и Москве. То би била стратешка победа Вашингтона који је одмах после фебруарског пуча 2014-те диркетно преузео и контролу над транспортом гаса из Русије за Европу преко Украјине. Но данас је очигледно да то што нису реаговали 2014. има своје стратешке последице које Русију могу коштати много. Или другачије речено – 2014 је била јединствена прилика да се спречи да Украјина од неутралне (далеко је била од «проруске») постане земља прве НАТО линије према Москви. Но очигледно им је тада био драгоцен привремени мир а да нису толико вредновали муке становника истока Украјине и проблеме са којима ће се сусрести Русија са непријатељски настројеном Украјином.
Чини се да је примарни мотив руске владе да реагује брзо на почетку хаоса у Украјини и да присаједине Крим била унутрашња консолидација и стабилизација ауторитета власти и председника у домаћем јавном мњењу које је било пољуљано. Крим је био утешна награда за губитак Кијева и то је данас кристално јасно.
Зашто Путин није ушо у рат кад га је могао лако добити 2014-те јер би тада добар део војске и безбедносног апарата стао уз свргнутог председника Украјине Јануковича те би то све прошло без великих жртава и не би трајало дуго док се опет не би ситуација учинила стабилном. Као прво Путин и његово окружење нису ни војници нити је милитантно – то су углавном безбедњаци и олигарси који нису желели рат и кидање веза са Западом. Сам Путин је до 2022 избегавао ризичне потезе и сукове па се и то уклапа у мозаик. Постоји и не мали број оних који су свесни да није лако ући у рат, нарочито са земљом која вам је блиска по вери и језику. Русија за то по заступницима овог мишљења није била спремна на рат са Украјином који у перспективи води у рат и са НАТО пактом. Они нису ни војску спремили за то – она је деценијама била на маргини друштва и није имала ни приближно онај статус какав је имала у СССР-у. Њена јавност није била припремљена за тако нешто јер се о теми угрожених Руса ван Русије није говорило. Русија је некада била део СССР-а а тамо је руски национални осећај био потиснут од стране совјетског – отприлике као српску у југословенском случају. После слома комунизма и распада СССР-а се није конституисала «руска» Русије већ нова али постсовјетска Русија у којој су конзервативци жалили за «совјетским временима» а либерали имали за узор наднационалну Америку. Зато у њеној јавности до сада није било много речи о Русима ван Русија, о проблемима Руса у бившим републикама СССР-а а нарочито о милионима Руса у Украјини. То је била табу тема о којој се није говорило.
Иако није било јавног истицања «руског» у идентитету сукоб у Украјини је донео симпатије према источном делу Украјине. Они у јавности нису били идентификовани као етнички Руси иако то јесу (говоре руски језик, чланови су РПЦ и вековима су били у саставу Русије) већ као некакви антифашисти који се боре против фашистичке власти у Кијеву и њихових неонацистичких паравојних формација. То је већ те судбоносне 2014-те довело до става јавности да им Русија мора помоћи из људских, хуманитарних и идеолошких разлога а не зато што су то припадници истог народа који је био у том моменту витално угрожен. То је и довело до ограничене подршке «сепаратистима» на истоку Украјине и до стабилизације фронта.
Да је којим случајем сазрела одлука да се одлучном акцијом умешају у кијевски преврат организацијом контрапуча Путин и Кремљ би против себе имали не само нову кијевску власт и Запад предвођен Америком већ и сопствену елиту која те «рускоговореће» Украјинце није сматрала за Русе или им пак интерес руског етноса није био високо на листи приоритета. А део те елите, нарочито олигархије су и људи који седе у Кремљу. Стога је одлука Кремља да се Крим присаједини а да се источном проруском делу Украјине помогне на овај или онај начин да преживи нападе бебедносних и паравојних снага Украјине заправо максимум до кога је руска елита (пословна, политичка и културна) спремна да прати власт у том моменту. То је и проблем власти која није желела да меља ставове јавности и елите у складу са националним интересима већ је по инерцији следила њихове ставове и слушала њихове страхове.
Но будућност доноси нове изазове за које та и таква елита није била спремна. Осим тога 2014 као шанса да се легално врати на власт Јанукович (питање је да ли је и он то желео после ситуације у којој је љегов живот и живот његове породице био угрожен) се неће поновити. Свака следећа ситуација ће бити много тежа и изазовнија по Русију. Као и у животу појединца тако и у животу нација историјске шансе се не понављају. Шта више они који пропусте шансу да победе после имају велику шансу да изгубе много више но што су веровали да је могуће.
Зашто је Путин ушао у рат у Украјини 2022?
Реакција Путина зависи пре свега од околности – он реагује на изазове релативно брзо јер му то председничка функција и лидерска политичка култура у Русији то омогућава и веома је опрезан истовремено. Пример тога је присаједињење Крима које јесте било брзо и изненада, у тој мери да је изненадило западне безбедносне структуре, а истовремено је то потез који је за класу нижег ризика од евентуалног укључивања у рат у суседној земљи. Шта се сада десило кад је Путин одлучио да пређе Рубиком и уђе у велики рат.
Иако су 2014-те избегли да се умешају у унутрашње ствари Украјине тако што би вратили свргнутог председника Јануковича на власт проблем Украјине за Русију није престао. Напротив – постајао је све већи и већи. Мински споразуми су се показали као обмана за Русију а за Украјину куповину времена да се спреми војнички, национално и пропагандно за рат за који су веровали да је неминован. У међувремену се и Русија много променила. Русија је на почетку власти Путина била прозападно оријентисана да би временом њена елита схватила да је Запад не жели ни у НАТО ни у ЕУ. Полако је постајала све мање заинтересована за западне политичке пројекте и идеолошке моде. Јавност је постепено постајала антизападно и антиукрајински настројена.
Но оно што је преломило председника Русије и његово окружење да уђу ратну авантуру је низ догађаја који су један за другим водили ка ратном исходу. Одлазак Трампа са позиције председника је ослабило ионаку малу наду да се некакав фер договор може постићи са САД. Бајденова администрација је за чудо кренула трамповским путем – са антикинеском кампањом и примамљивом реториком за Русију. Самит у јуну 2021 је био посвећен јачању Кине и мерама против тога. Врхунац тог правца америчке политике «оштро према Кини нежно према Русији» је самит Бајден Путин 2021-ве године који су обојица напустили прилично задовољни. У том моменту у мају се одблокирао и стратешки гасовод Северни ток 2 у америчким законодавним телима што је био ветар у леђа за односе САД – Русије. Но промена власти у Берлину и одлазак Ангеле Меркел је довео и до промене политике. Нова влада је следила америчке жеље много више но и једна пре ње. Тако је у децембру сама немачка влада блокирала пуштање у погон гасовода Северни ток 2 иако је он од виталног економског интереса саме Немачке јер јој омогућује стабилно и јефтино снабдевање овим енергентом. То је био окидач за Кремљ да се ништа не могу договорити са САД а да ће ови то поштовати. Они су се окренули Кини која је ту прилику максимално искористила да да Москви обећа сву могућу подршку у случају рата у Украјини. Тако је Кина постала кључни играч у троуглу Москва Вашингтон Пекинг а Москва постала зависна од Пекинга много више но што је била.
Стратешка навлакуша за Путина
Поред овога од значаја за одлуку да уђе у рат су имале и неке друге чудне појаве (са и без наводника). Једна је претња да америчке хиперсоничне ракете могу са територије Украјине уколико се тамо инсталирају да погоде Москву за неколико минута. Иако САД није још развила ту врсту ракета ефекат најаве ових планове је узнемирио Москву. Друга тема су биле биолабораторије смештене на самој руско-украјинској граници које је Пентагон финансирао а које су како је процурило наводно радиле на биолошком оружју против Русије. Такве лабораторије уопште не морају бити близу границе па чак ни близу државе на коју се планира евентуални биолошки напад. Пентагон је признао да су те лабораторије имале њихову подршку али је нагласио да су биле намењене истраживањима у пољопривреди. Поред овог су руске службе дошле до «плана» напада украјинске војске на «сепаратисте» на истоку што би Русији у случају победе Кијева био велики проблем за Русију(милиони избеглица и тежак национални пораз). Укупно оно што је узнемиравало руски врх су планови уласка натовских структура у Украјину и Украјине у НАТО. Све ове ствари су тада руском врху деловале реално иако се са ове дистанце може говорити да су измонтиране или надуване. Све то говори да су западне службе а пре свега америчке и британске учиниле све да би испровоцирали рат у Украјини.
Преломни момент у америчким плановима је била децембарска “алијанса” руског лидера Путина и првог човека Кине Сија. Одлука је донета да се учини све да Русија нападне Украјину и да се тамо војнички заглави те да се санкцијама какве свет није видео принуди Русија на “депутинизацију”. На тај начин би ослабљена Русија са новом прозападном или барем владом која неће стајати уз кину била оно што је потребно Америци – да не смета око обрачуна са Kином а по могућству и да им у томе и помогне. Тако се и десило “стендап” комичар у Kијеву је одиграо улогу мамца (“који ће одмах побећи”) те да ће Русија “решити” све за неколико дана. Да цитирамо америчког стратега Бжигњева Бжежинског који је говорећи о афганистанској стратешкој навлакуши за Москву рекао “све смо учинили да до руске војне интервенције дође и до ње је дошло”. Сличан текст сам писао на тему стратешке навлакуше за Москву у виду краткотрајног (али погубног за руско-грузијске односе) рата Русије и Грузије сада већ далеке 2008. Године.
Тако је и сада све било укључено у стратешку замку. Одговарале су им и кинеске стратешке гаранције које су Kремљу дале ослонац за амбицију да се реши “питање Украјине за неколико дана” (у којој мери је Пекинг био искрен или не у тим гаранцијама тешко је проценити). Американци и Британци су учинили све да преломе одлуку Kремља и да крене у рат – од плашења Русије ракетама “које само што нису на њеној граници”, преко непрекидног понављања да Америка неће ратовати против Русије због Украјине до процена да Зеленски у случају рата “одмах пакује кофере” и да “нацистички режим у Kијеву” пада за пар дана те да руску војску дочекују као ослободилачку.
Kад је започета ратна операција Америка је променила лице од незаинтересоване је постала изузетно заинтересована – кроз слање десетина оружја у вредности од стотину милијарди долара, хиљада плаћеника па преко жестоких санкција којим се “канцелује Русија” па до глобалне антируске кампање каква од сада није виђена. Циљ Америке није да се одбрани Украјина и да Русија напусти ту земљу већ супротно да остане руска војска и да има губитке који ће деморалисати руску јавност. Битка се не води за Украјину војнички већ се води прихолошка битка за руско јавно мњење да би се окренуло против Путина и да би дошло до промене власти и промена руске политике.
Ток глобално најављеног рата
Почетак рата Русије и Украјине је изгледао као добро припремљен сценарио којим је требало да се руска војска заглави у степама а руске економија удави санкцијама са једне, а да се ЕУ и НАТО дисциплинују од стране Вашингтона (па и Лондона) са друге стране. У том сценарију је своју улогу вероватно одиграла (свесно или не) и Kина која је у децембру прошле године руско кинеске односе квалификовала као “алијансу” дајући ветар у леђа Москви. Америка је овим сукобом добила оно што јој је одувек био циљ – избацивање Русије из Европе, дисциплиновање Немачке и ЕУ и своје јаче присуство на европском континенту кроз мисију “спасавања цивилизације”.
Русија је ушла у рат на блеф потцењујући Украјину и њену спремност и способност да се одупре руској војсци. Но после почетних грешака и концепцијских лутања заснованих на једностраним пропагандним премисама о томе како су у Kијеву на власти “неонацисти и наркомани” (Путин) те ће руска војска доћи као неки ослободилац а режим ће се срушити као кула од карата. Тада је у пропагандном наративу доминирала теза о денацификацији и разоружавању Украјине у коју су веровали и челни људи Kремља. Са руске стране је деловало да су се вратили у 44-ту у којој њихова војска са петокраком на челу побеђује нацисте. Сличан али обрнут наратив влада у Украјини – они се као националисти који колаборирају (следбеници Бандере) са најјачом силом Запада боре против црвене и руске опасности са истока.
Но логика рата у коме неуспеси доводе до промена је у Русији ресетован првобитни ратни наратив а сходно са тим и циљеве рата – од идеолошке денацификације и разоружавања се одустало а пригрлило се оно што делује реално – заштита проруског становништва Донбаса кроз контролу над истоком Украјине и југом да би се обезбеедило залеђе Kриму. То је друга фаза рата која је почела да доноси полагано резултате за руску страну у смислу контроле над простором од скоро четвртине територије Украјине. Но напредак руских снага је прилично опрезан док се украјинске снаге убрзано мобилишу и наоружавају најсавременијим системима НАТО алијансе. Тешко је сада прогнозирати исход рата иако се може рећи да нема брзог краја сукобу. Уколико би руске снаге успеле у својим плановима то не би био крај рата већ вероватно некакво примирје у “виду Минск 3” јер западним менторима не одговара брз крај рата.
Kао што је Русије подценила Украјину у смислу способности отпора тако и Запад постаје свестан да подцењује Русију и њену способност да води рат и њене жилавости да издржи санкције које се користе као облик рата. За сада Русија стоји на ногама али је питање како ће се ствари одвијати за годину дана или неколико година. Русији иде на руку то што је само Запад (плус Јапан, Kореја и још неколико држава) увео санкције Москви. Ефикасност санкција зависи и од политичке воље на Западу да их он сам поштује јер видимо политичку нестабилност по Европи а и слабљење Демократа у САД што мења однос према рату. Осим тога уколико би САД и Британије успели да присиле друге велике играче да не повећавају увоз нафте попут Индије а нарочито Kине то би променило ситуацију у Русији. За сада ни Kини ни Индији не пада напамет да поштују западне санкције Русији као што су и Саудијци одбили да промене производне квоте како би се запад лакше снашао и без руске нафте. Ово је иначе први пут да незападне силе отворено опонирају Америци и Европи.
Рат у Украјини је на једном нивоу грађански рат јер ратују војне снаге у којима су грађани Украјине са обе стране фронта. На другом нивоу рат Русије и Украјине личи на грађански рат после револуције 1917 у ком су у Украјини ратовали “црвени из Мосве” против “националиста из Kијева” (ово је условно као и свака аналогија) дакле људи истог језика, исте традиције и историјског искуства (живели су дуго у једној земљи). То су елементи грађанског рата у ком су преокрети лако могући. На трећем нивоу то је рат државе Русије и државе Украјине. А на четвртом нивоу то је рат Запада и Русије јер су западне службе и војске толико присутне у овом рату не само кроз наоружавање Kијева већ и кроз навођење украјинских снага на тактичком, оперативном и стратешком нивоу.
Кад се политика меша у рат – иде лоше у рату Постоји једна озбиљна корелација између утицаја политике и политичког погледа на ствари на војску и одлуке у рату са судбином те војске. Када политика доминира над војском у рату и када се не слушају официри већ се одлуке доносе из политичких мотива да често бива лоше по ту војску. Она губи битке, троши време и ресурсе на војно небитне и споредне ствари и правце и пропушта победу или срља у пораз. Добар пример за то је почетак рата Русије и Немачке 1941. године када су код Немаца операције водиле најбоље генерале као Гудеријан и Мајнштајн а на другој страни доминирали су Стаљин Берија и други који нису официри. Почетак је био катастрофалан за Русију (или СССР). Како је време пролазило Стаљин је притиснут неуспесима, катастрофалним последицама наређених контраудара и слично увиђао да је враг однео шалу и на крају препустио вођство талентованим високим официрима оружаних снага као што су прослављени совјстски генерали Жуков и Рокосовски. Са друге стране се „свемоћни и свезнајући вођа“ Хитлер све више мешао у одлуке генерала, неке је потискивао а друга смењивао. На крају су војне одлуке биле политичке – „нема повлачења из Стаљинграда” што је Немце коштало милион војника а од тог губитка (људи и тенкова) се нису опоравили до краја рата. Слично је почео и рат у Украјини. Путин је кренуо у рат чисто из политичких разлога и војска није много питана. Чак војска није ни припремљена за ртне операције. Политичке и обавештајне процене су да ће режим у Кијеву брзо крахирати што се показало погрешно. Ушли су у рат са мање од 100 000 војника (на папиру их је било више). Све је то водило борбама са половичним успехом. Ако потцените противника имате проблем, ако га озбиљно потцените имате катастрофу у најави. Временом се руска војска консолидовала и преузела део контроле над операцијом политичара и обавештајаца. Па се дошло до мобилизације која је ојачала војску и бомбардовање украјинске инфраструктуре која је довела до колапса у Украјини у многим областима и сферама које су директно или посредно везане за питање одбране. Све је то утицало да се ратна срећа почека окретати на руску страну. Блицриг и рат у Украјини Популарне историје о Другом светском ракту воле да понављају тезе о немачкој стратегији коју зову Блицриг као муњевитом рату нове генерације који је тајна њихових успеха од 1939. до краја 1941. Само један проблем – Блицриг је мит англосаксонских медија. „Блицриг“, што значи „муњевит рат“, никада није био термин који је немачка војска користила да опише њихов приступ рату. Термин су мислили Англосаксонски новинари, да би објаснили зашто је Немачка тако лако побеђивала. Немачка је тај термин користила само у пропаганди.
Термин којим су Немци објашњавали свој концепт рата је маневарски рат. Порекло вуче из Пруске која је билаа немачки Пијемонт из периода деветнаестог века која је то имала као доктрину да војска брзо маневрише да агресивно напада и да искориштава победу. Слично је радио Наполеон – а рекли би да су Пруси били његови најбољи ученици које је он поразио и тако на њих оставио огроман утисак а касније и утицај. То је формирало концепцију брзог маневрисања, концентрације снага, јаког удара, одлучне победе и искориштавање тактичке победе да постане оперативна и стратешка. Рат се води максимално брзо и ефикасно. Данас би рекли динамично. То је Клаузевич дефинисао као одлучни удар и концентрација снага са циљем сламања отпора друге стране. Као последица статичког рата на Западном фронту у Првом светском рату велике силе су разрађивале своје моделе маневарске операције које су форсирале брзину тенкова и авиона, операције окруживања и брже победе. Код Совјета је тај модел разрадио генерал Тухачевски али је Стаљин ту урушио „сечом официра” почев од самог Тухачевског. Код Американаца је тај брзи маневарски рат највише форсирао славни генерал Патон (који је опет био склоњен од генерала а касније и председника Ајзенхауера) који је своје јединице претворио у механизоване врло покретне и способне да се брзо преместе и ударе са било које стране било ког противника. То је он и демонстрирао у рату. Традиција маневарског рата која вуче од Наполеона и од Пруске војске има фокус на концентрисаној ватреној моћи, смео маневар велике формације са намером да удари на слабо место противника и да га уништи или порази. Комаданти ових јединица су научени да се крећу брзо и нападају одмах. Немци су имали Шлифенов план да реше Први светски рат за неколико месеци. Идеја је да се концентрисаним нападом угрози Париз и принуди Француска на мир а да се после победи слично и Русија. Уместо маневарског рата, одлучне битке добили су супротно – исцрпљујући рат на 2 фронта. У Другом светском рату који је наставак првог. Немци су извукли поуке и хтели да избегну грешку из Првог. Пре свега да никако не ратују на два фронта и да имају одлучну победу на основу маневарске операције. Представници тог приступа су генерали Гудеријан и Мајнштајн. Код САД генерал Патон а код Совјета војни лидери Жуков и Рокосовски и други су промовисали врло сличну маневарску концепцију рата. Маневарски рат није успео да добије рат за Немачку због моћи Совјетског Савеза да мобилише свеже јединице и остане на терену као борбена снага. Вермахт је имао за циљ да уништи борбену моћ Црвене армије у одлучујућој бици.Ово је било немогуће. Москву су спасиле сибирске јединице које су дошле са истока јер Јапан није хтео да ратује са СССР-ом и помогне свом савезнику у Европи.
Зашто је ово релевантно? Многи су очекивали да ће Руси да реше рат некаквим блицкригом против Украјине. А он је мит англосаксонских медија који је можда и имао утицај на њихову војну доктрину. Руси су побеђивали јаком дефанзивом, великом масом војске, премоћи у артиљерији, ракетним системима, тенковима и сл. Поред најјаче дефанзивне снаге која троши и меље тачке противничке јединице имамо и нападе „крилне” на слабе које доводе до окруживања противника или до разбијања отпора. То је позната римска античка битка „Кана“ (У којој је Ханибал у Другом пунском рату уништио римску војску клилним обухватом и окруживањем већине војске) којој су тежили и Немци и Совјети у Другом светском рату.
Руси су ушли у рат у Украјини са званично нешто мање од 200 000 војника али реално мање од 100.000 у односу на 300.000 у украјинској одбрани (две трећине регуларна војска и трећину паравојне формације). Имали су предност у техници, тенковима, авионима, ракетама и артиљерији и резултат је то што имамо. Стабилизација фронта и исцрпљујући рат. Нисмо имали маневарски рат јер прво нису у Кремљу имали идеју да воде такав рат. Политика и службе су биле уверене у брзи распад војске и колапс режима у Кијеву и те нису планиране озбиљне операције. Војска им је служила само да заплаше Украјинце. После су дошле нове трупе и попуниле рупе и сад је ситуација стабилна а рат позиција са одређеном предношћу на руској страни.
Друга идеја је да ће се после неких већих жртава распасти украјинске војске. Они су изгубили више од 150.000 војника током 2022. године (плус преко 250.000 рањених) али се нису распали. Велики број страдалих војника ако није у кратком периоду и на мењем простору не мора да решава рат. Руси су успели да осакате Украјинску војску, али не и да је победе. Циљ није испуњен, без обзира како га дефинисали у Москви, јер се очекивало да ако доста војника погине а земља остане без струје и воде да ће довести до колапса. Но кијев није аутономан америка која води овај рат не жели мир. Руси могу добити повољан мир само одлучном маневарском динамичном операцијом. Од тога ће и зависити даља судбина овог рата а од тога зависи и судбина Украјине, Русије па и Европе.
Related
