Кад се погледом пређе мапа Срема, може се побројати око 15 села чији је завршетак на –ци. Једно од већих и старијих је село лепог имена Голубинци, у општини Стара Пазова, на пола пута између Новог Сада и Београда. Помиње се у документима из 1572. као скуп кућа земуница. Ослобађањем области од Турака, формира се насеље уз камени римски пут који је водио од Сремске Митровице до Сланкамена и Земуна. Касније је припадало војној граници а неке од зграда из тог периода су под заштитом државе.Обишли смо дворац Шлос који однедавно обнавља месна заједница Голубинци. Иако се уочи празника Петровдан поред дворца сместио продајни базар и луна-парк, није било довољно да се поједини мештани сете да у селу постоји нешто што се зове дворац, а камо ли да нас усмере до истог. Ипак, нашли смо га. Споља је ово здање некадашњег седишта хусарског пука колико-толико сређено, мада унутра нема никакав садржај осим што је послужило за једну изложбу након сликарске колоније. Остало је убележено да је у објекту 1813. боравио вожд Карађорђе. То помиње прота Матеја Ненадовић у својим Мемоарима јер је ишао за Карађорђем који се склањао од Турака по Срему.Од дворца до читаонице постоји тунел целом дужином, мада је сада делом непроходан. Подаци о градњи дворца пронађени су у бечком архиву. Некада је у дворцу била смештена пошта, једно време су о њему бринули тренутни станари, па препуштен зубу времена… За сваки дворац постоји и нека љубавна легенда, па је тако извесна Жанет – супруга голубиначког капетана, најпре била Бетовенова прва љубав. Чињеница јесте да су капетан и Бетовен били пријатељи, те да је у Бетовеновој документацији пронађена и скица дворца Шлос.Уз зграду месне заједнице и старе школе у којој се налази библиотека, у селу су још православна црква из 18. и католичка из 19. века. Ово нисмо обишли, остављамо за следећи пут, а тога ће свакако бити јер су нам добар повод дали фини Сремци и Сремице, као и добри колачи.Елем, група ентузијаста окупљена у Удружење грађана „Рузмарин” дочекала нас је у дворишту једне од највећих породичних задруга у Голубинцима. То је аутентично домаћинство у коме су живела четири брата. Чине га двориште са огромном котобањом и амбаром, кућа са гонком и помоћни објекти. Од Миодрага Мије Ерцега за котобању сазнајемо да је у целости ручно израђена и била расклопива. Сем што има функцију, интересантна је потреба да овај објекат буде естетски украшен дрвеним украсима налик на чипку. Један од четворице браће је и однео својих 16 метара амбара. Грађена је 16 година почев од 1887. за породицу Лепшановић, о чему сведочи урезан запис. Радили су је мајстори Дешићи који у то доба нису имали пријављену фирму, па су се под кровом амбара потписали мајстори Нићифор који се потписао ћирилицом и Штрапајевић – латиницом. Амбар је био у функцији до пре 20-так година, но будући да је под заштитом државе и не може да се прода, о њему сада брину удружење и општина.Удружење грађана „Рузмарин” Голубинци је основано 2016. Јединствени су по томе што његови чланови нису само локални мештани, него људи добре воље из Срема, региона и иностранства. И ми смо одмах пристали да будемо њихови! „Рузмарин” се бави очувањем традиције и народних обичаја, сарађује са другим удружењима, гостује на манифестацијама али и у иностранству. Хеклање, вез, сликање, декупаж и старинске колаче представили су до сада на готово свим ТВ каналима, а планова је много. Удружење има страницу на ФБ, па се локалне новости могу лако пратити.И за нас је била новост да колаче достојне култних бечких и будимпештанских локала можете јести у Голубинцима. Прави их Никола Гашпаровић у својој посластичарници „Маестро Никола” без адитива и вештачких боја, са чоколадом из Холандије. Почео је још као дете да се занима за овај занат, стално га унапређујући. Тако је годинама усавршавао рецепт за његове чувене кремпите које обавезно мора свако да проба. Чули смо да је маестро често у жиријима на манифестацијала локалне гастрономије, те да управо он може да вам направи свадбену торту за памћење.Голубиначку рапсодију завршили смо у куглани и кафани „Код Ћире” а мало ван насеља приметили рачвање пруге достојно сценографије за какав култни филм или фото-сесију, све то у неки „златни сат”, док се сунце попут карамела топи за западним падинама чаробног нам Срема, а ми миришемо на маестрове колаче и домаћу дуњевачу.Текст и фото: В. Раонић;
Обишли смо дворац Шлос који однедавно обнавља месна заједница Голубинци. Иако се уочи празника Петровдан поред дворца сместио продајни базар и луна-парк, није било довољно да се поједини мештани сете да у селу постоји нешто што се зове дворац, а камо ли да нас усмере до истог. Ипак, нашли смо га. Споља је ово здање некадашњег седишта хусарског пука колико-толико сређено, мада унутра нема никакав садржај осим што је послужило за једну изложбу након сликарске колоније. Остало је убележено да је у објекту 1813. боравио вожд Карађорђе. То помиње прота Матеја Ненадовић у својим Мемоарима јер је ишао за Карађорђем који се склањао од Турака по Срему.
Од дворца до читаонице постоји тунел целом дужином, мада је сада делом непроходан. Подаци о градњи дворца пронађени су у бечком архиву. Некада је у дворцу била смештена пошта, једно време су о њему бринули тренутни станари, па препуштен зубу времена… За сваки дворац постоји и нека љубавна легенда, па је тако извесна Жанет – супруга голубиначког капетана, најпре била Бетовенова прва љубав. Чињеница јесте да су капетан и Бетовен били пријатељи, те да је у Бетовеновој документацији пронађена и скица дворца Шлос.
Уз зграду месне заједнице и старе школе у којој се налази библиотека, у селу су још православна црква из 18. и католичка из 19. века. Ово нисмо обишли, остављамо за следећи пут, а тога ће свакако бити јер су нам добар повод дали фини Сремци и Сремице, као и добри колачи.
Елем, група ентузијаста окупљена у Удружење грађана „Рузмарин” дочекала нас је у дворишту једне од највећих породичних задруга у Голубинцима. То је аутентично домаћинство у коме су живела четири брата. Чине га двориште са огромном котобањом и амбаром, кућа са гонком и помоћни објекти. Од Миодрага Мије Ерцега за котобању сазнајемо да је у целости ручно израђена и била расклопива. Сем што има функцију, интересантна је потреба да овај објекат буде естетски украшен дрвеним украсима налик на чипку. Један од четворице браће је и однео својих 16 метара амбара. Грађена је 16 година почев од 1887. за породицу Лепшановић, о чему сведочи урезан запис. Радили су је мајстори Дешићи који у то доба нису имали пријављену фирму, па су се под кровом амбара потписали мајстори Нићифор који се потписао ћирилицом и Штрапајевић – латиницом. Амбар је био у функцији до пре 20-так година, но будући да је под заштитом државе и не може да се прода, о њему сада брину удружење и општина.
Удружење грађана „Рузмарин” Голубинци је основано 2016. Јединствени су по томе што његови чланови нису само локални мештани, него људи добре воље из Срема, региона и иностранства. И ми смо одмах пристали да будемо њихови! „Рузмарин” се бави очувањем традиције и народних обичаја, сарађује са другим удружењима, гостује на манифестацијама али и у иностранству. Хеклање, вез, сликање, декупаж и старинске колаче представили су до сада на готово свим ТВ каналима, а планова је много. Удружење има страницу на ФБ, па се локалне новости могу лако пратити.
И за нас је била новост да колаче достојне култних бечких и будимпештанских локала можете јести у Голубинцима. Прави их Никола Гашпаровић у својој посластичарници „Маестро Никола” без адитива и вештачких боја, са чоколадом из Холандије. Почео је још као дете да се занима за овај занат, стално га унапређујући. Тако је годинама усавршавао рецепт за његове чувене кремпите које обавезно мора свако да проба. Чули смо да је маестро често у жиријима на манифестацијала локалне гастрономије, те да управо он може да вам направи свадбену торту за памћење.
Голубиначку рапсодију завршили смо у куглани и кафани „Код Ћире” а мало ван насеља приметили рачвање пруге достојно сценографије за какав култни филм или фото-сесију, све то у неки „златни сат”, док се сунце попут карамела топи за западним падинама чаробног нам Срема, а ми миришемо на маестрове колаче и домаћу дуњевачу.
Текст и фото: В. Раонић;
You must be logged in to post a comment.