Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар
Историјска искуства наводе на закључак да је процес настанка и престанка једне државе првенствено последица околности које креирају међународни односи. Није непозната чињеница да су велике одлуке и прекретнички догађаји најпре разматрани у одабраним елитистичким круговима. Када је 1. маја 1776. године језуитски свештеник Адам Вајсхаупт основао организацију „Ред илумината“ указивао је на тајновитост која чланству даје необјашњиву унутрашњу снагу, а самом реду „мистично значење“. У складу са овим препорукама припремани су и најзначајнији догађаји у 20. веку. Тако је под утицајем „међународног банкарског братства“ формирана Банка федералних резерви којом су САД 1913. године изгубиле монетарни суверенитет, док је под утицајем „масонске закулисе“ у Версају 1918. године креиран нови међународни поредак. Део те нове међународне реалности је било и формирање Краљевства Срба , Хрвата и Словенаца.
На сличан начин креиран је и концепт Уједњених нација после завршетка Другог светског рата. Чак 47 чланова америчке делегације на Оснивачкој конференцији у Сан Франциску 1945. године су припадали мистериозном Савету за спољне послове, чији су чланови током рата практично преузели власт у Америци. Познато је да су све кључне одлуке америчких администрације и после Другог светског рата најпре разматране пред члановима Савета који је у међувремну прерастао у „лабораторију америчке спољне политике“. Са идејом повезивања америчких и европских елита настала је потреба за формирањем Билдерберг групе, организације коју теоретичар Холи Склар означава као „један део непробојног система транснационалне координације, и колективног менаџмента светског поретка“.
За разлику од СИО који је изразито америчка организација, има релативно кохерентну организациону структуру и објављује часопис Спољни послови, Билдерберг је интернационална групација која делује у складу с најбољим традицијама тајних организација, без јавно обелодањеног чланства и јасне организационе структуре. Одлуке се доносе у складу са најбољим традицијама тајних организација, у уском кругу људи, а затим се веома дисциплиновано спроводе. Једна од таквих одлука је свакако била и она о разарању бивше Југославије.
Светска закулиса
Прва оснивачка конференција Билдерберга одржана је од 29. до 31. маја 1954. године у истоименом хотелу у холандском градићу Остербеку. Овом заседању присуствовало је 80 посебно изабраних личности, попут Д. Рокфелера, Д. Риска, Д. Колмана, председника корпорације Барух, Д. Џонсона, председавајућег Фонда Карнеги, и Х. Хајнца, председника Фонда Рокфелер. У суштини формирање организације проистекло је из деловања америчких специјалистичких служби, чија је намера била да и на овакав начин ојачају стратегијске позиције САД у хладноратовски подељеној Европи. Подсетимо, формални иницијатори за оснивање Групе биле су две контроверзне личности: холандски принц Бернхард (рођени Немац) и католички свештеник језутског реда Јозеф Ретингер (рођени Пољак). Тридесетих година 20. века обојица су се залагали за разарање версајског поретка на европском континенту, а у време Другог светског рата боравили су у Лондону и повезали се с британским и америчким обавештајним структурама. После завршетка рата Ретингер је, на основу ове сарадње, оформио Европски покрет и био његов генерални секретар. Поред добрих односа с Американцима, овај масон 33. реда покренуо је широку дипломатску кампању чији је циљ било успостављање једног „антикомунистичког конзорцијума“ и под овим објашњењем Велика Британија је била прва земља која је обуставила прогон нацистичких злочинаца из средње и источне Европе. Ретингерове акције у Европи биле су потпуно усклађене с деловањем моћног католичког покрета у САД који је, још за време Другог светског рата, отпочео велику политичку и медијску кампању на антикомунистичкој основи. У суштини радило се о покушају ублажавања поражавајуће слике о подршци Римске цркве фашистичким режимима широм Старог континента. Отуда нема сумње да је приликом оснивања Билдерберга важну улогу имала и ватиканска дипломатија.
У остварењу ових циљева Група је исказала велику флексибилност и еластичан приступ, укључујући у своје чланство и истакнуте представнике социјалистичке опозиције. Под изговором „краја идеологија“, Билдерберг је израдио концепцију помирења европских владајућих олигархија и социјалиста, који су се већ одавно ослободили ружних марксистичких фраза о капитализму и прихватили да постојећи систем учине што ефикаснијим. Савез банкара и социјалдемократа показао се као врло успешан у борби против националних струја у појединим државама.
Марта 1964. године на састанку у Вилијамсбургу (САД) донета је одлука о свргавању генерала Де Гола и подршци социјалисти Деферу чија се интернационална оријентација савршено уклапала у циљеве билдерберговаца. Кисинџеров тајни пут у Пекинг јула 1971. године био је претходно одобрен на конференцији у Вудстоку у априлу те године. На дневном реду овог скупа разматране су две теме: допринос бизниса у решавању текућих проблема друштвене нестабилности и могућност промене америчке улоге у свету и њене последице. Билдерберг је 1973. године утицао и на драстично повећање цене нафте на светском тржишту. У складу са својим циљевима, на скуповима организације непрекидно се разговарало о начинима „десуверенизације“ светског поретка. Један од закључака је онај о инструментализацији УН у прелазном периоду до успостављања светске владе.
Нови тројни пакт
После избора Јована Павла II за новог поглавара, Римокатоличка црква је напустила дотадашњу политику еквидистанце у односу на оба супростављена блока и тако постала ударна песница атлантистичке геополитике чији је основни циљ било тотално разарање комунизма и Источног блока. Прва жртва такве стратегије била је некадашња Југославија.
Као допринос у остварењу ових циљева треба тумачити „нови Тројни пакт“ који су фебруара 1976. године у најстрожој тајности потписали САД, Немачка и Ватикан, а којим је предвиђено разарање Југославије на штету српског народа. Познати француски генерал Галоа је о томе јавно говорио, сведочећи да је немачка стратегија разбијања СФРЈ била мотивисана осветом према Србима, првенствено због њихове улоге у оба светска рата.
Наиме, немачки стратешки циљ још од краја 19. века било је стварање велике политичко-економске осовине Северно море – Персијски залив који је конкретизован изградњом железничке пруге Берлин – Багдад, а чија је јасна сврха излазак на топла мора. Овим немачким плановима противиле су се друге велике силе, пре свега Енглеска, Француска и, у извесној мери, царска Русија, па је, по мишљењу Галоа, то и био узрок Великог рата (1914-1918) и голготе коју је том приликом прошла малена Србија. Други светски рат је такође био мотивисан истим стратешким интересима који су се испољили у суровoј агресији на Југославију и немачкој политици фрагментaције српског историјског и етничког простора. Та политика главни је узрок стварања Независне Државе Хрватске у којој је српски народ доживео стравичан геноцид. Као што се зна, духовни покровитељ геноцида (1941-1945) била је Римокатоличка црква, чије мотиве за распад Југославије није потребно посебно образлагати. Међутим, оно што је са историјског и моралног смисла спорно јесте улога Америке у овим процесима.
У својим капиталним истраживањима „постхеројског рата против Југославије“ (1991-1999) наша угледна професорка међународног права Смиља Аврамов указивала је на један реверзибилан историјски процес који има своје дубоке корене у размишљањима западне политичке елите, која су нарочито дошла до изражаја у Америци за време мандата председника Роналда Регана. Реч је о коренитој измени хладноратовске парадигме где је уместо дотадашње „стратегије обуздавања Совјетског Савеза“ почео да се примењује модел „прикривених акција“, ослоњен на деловање обавештајних служби у позадини Гвоздене завесе. У том погледу, структуре Римокатоличке цркве су биле идеалан медијум за остварење ових циљева.
Нова гвоздена завеса
Односи између Америке и Ватикана уздигнути су на највиши дипломатски ниво априла 1983. године, чиме је oкончана готово две стотине година дуга традиција прекинутих дипломатских односа између две државе. Томе су свакако лично допринели председник Реган и папа Војтила. Осим заједничких стратешких интереса, двојицу лидера зближила је и још једна важна чињеница, а то је да су обојица пуким случајем преживела атентате 1981. године. У то време била је веома распрострањена верзија о томе да је иза оба неуспела атентата стајала совјетска обавештајна служба. Мада ова чињеница никада није потврђена, по свему судећи код обе личности створен је утисак да им је поверена одређена „божанска мисија“ коју морају да испуне. Истине ради, треба нагласити да председник Реган, мада по пореклу ирски католик, није био практикујући верник, али је, независно од ове чињенице, атмосферу зближавања с папом Војтилом креирао моћни католички лоби који је био распоређен у најутицајнијим америчким институцијама, укључујући и обавештајни апарат.
За разлику од председника Регана, чији је приступ на почетку био опрезан, папа Војтила је од почетка међусобних контаката захтевао разарање јалтског и версајског поретка у Европи, а на простору СФРЈ безусловно отцепљење Словеније и Хрватске. У исто време, једна утицајна струја унутар америчког СИО разматрала је могућност суђења комунистичким лидерима на једном суду који би био установљен по угледу на Нирнберг, али је појава Горбачова зауставила ова настојања.
Осамдесетих година 20. века дошло до једне врсте поновног интересовања за концепцију Средње Европе, првенствено у комунистичким државама попут Пољске, Чешке и Мађарске, али и на простору некадашње СФРЈ, посебно у Словенији и Хрватској. Реч је особеном одјеку „либерализације свести“ друштвених и интелектуалних елита која се на различит начин испољавала у свакој од поменутих држава. Углавном, радило се о сусретима интелектуалаца с подручја Средње Европе на којима су расправљало о положају дисидената, људским правима, могућностима успоставе вишестраначког система и другим сродним темама. Разуме се да су, посебно у другој половини осамдесетих година, ове тенденције биле подстакнуте и сличним процесима либерализације у самом СССР-у.
Занимљиво је да је први сусрет који је окупио учеснике с обе стране Гвоздене завесе одржан 1983. године у италијанском Дуину. Једна од истакнутијих личности која је присуствовала овом догађају био је Ежен Јонеско, који је као француски писац нагласио своју менталну и културну припадност Средњој Европи (Мителевропи). На сличан начин, осамдесетих година, своје циљеве образлагали су и словеначки интелектуалци који су унапред одбацивали сваку помисао о демократизацији СФРЈ стављајући у први план идеју „самосталности Словеније“ под изговором њене припадности средњоевропском културно-цивилизацијском кругу.
Освета нациста
Из садашње перспективе није тешко закључити да су све одлуке о постјугословенском простору претходно темељно разрађиване на састанцима Билдерберга. Први посредник у југословенској кризи био је лорд Питер Карингтон (председник БГ од 1989) а његов папир за наводно разрешење кризе представљао је отворени напад на суверенитет СФРЈ, супротно свим начелима међународног јавног права. И остали каснији посредници у југословенској кризи (Сајрус Венс, лорд Овен, Садако Огата, Ричард Холбрук) деловали су на идентичан начин и као добро увежбан тим, којег су уместо добрих посредничких услуга везивали искључиво „одговорност и гвоздена дисциплина једне тајне организације“.
Маја 1992. године на састанку у француском Евијану усвојена је одлука о „праву на интервенцију у унутрашње послове државе, у циљу заштите људских права“, а што је касније отворило простор за политику неограниченог војног интервенционизма коју су спроводили САД и НАТО на нашем простору (1991–1999). На редовној годишњој конференцији у Торонту 1996. године Група је разматрала питање бомбардовања Савезне Републике Југославије и отцепљења Косова. Данас су теме Групе: рат у Украјини,Блиски исток, изазов Кине, улога вештачке интелигенције.
И на самом крају: Билдерберг група није „влада у сенци“,већ је по свом карактеру ковачница идеолошких кадрова који циљеве Групе реализују као лидери националних влада и држава. Многе важне политичке личности дугују свој успон не својим бирачима него Групи: Вилијам Клинтон, Барак Обама, Емануел Макрон, Урсула фон дер Лајен. Неки од њих имају породични нацистички педигре, а што је у складу са циљевима организације који су установљени сада већ далеке 1954. године. Уопштено у деловању Групе доминирао је прагматичан интерес који је можда најбоље објаснио историчар Кристофер Симсон истичући да је „сарадња са нацистима после Другог светског рата, са правосудног становишта, била илегална, са моралног неприхватљива, али је са стратешког становишта била ефикасна, посебно на европском тлу“. Југославија је добар пример за овакву тезу.
ЛИТЕРАТУРА: Милорад Вукашиновић, Мислити просторно,САЈНОС, Нови Сад 2022; Милорад Вукашиновић, Глобална перестројка , САЈНОС, Нови Сад 2023.