Pozor! Pozorje! – piše Dragoljub Selaković Ovim putem obaveštavamo cenjeno čitateljstvo da je sinoć u 19h u Novosadskom pozorištu (Újvidéki Színház) izvedena četvrta predstava u zvaničnoj selekciji „Hasanaginica“ po motivima Ljubomira Simovića, u režiji Andraša Urbana. Pošto smo o istoj predstavi pisali nakon premijere, pre nešto više od godinu dana ponovićemo taj tekst jer nemamo ništa da ga dopunimo. Potpisnik ovih redova je inače prisustvovao toj izvedbi i može samo da naglasi da predstava nije ništa izgubila od svoje premijere, čak naprotiv, još je žešća, uigranija a samim tim kompaktnija. Verovatno je da su i glumci bili motivisani učešćem na tako velikom i značajnom festivalu kao što je Sterijino pozorje pa su pružili svoj maksimum. Pošto ovaj tekst pišem u kasnim noćnim satima, nakon odgledane druge, sinoć izvedene, predstave u selekciji „Krugovi“, Gradskog dramskog kazališta Gavela iz Zagreba, „Kiklop“, po tekstu Ranka Marinkovića o prosečnoj oceni kojom je publika ocenila „Hasanaginicu“ i naravno prikaz zarebačke predstave moći ćete da pročitate na našem portalu tokom dana, u popodnevnim satima. S poštovanjem vaše „bedno piskaralo“ Dragoljub Selaković

RASKRINKAVANJE MITA

Ako je publiku u Novom Sadu, Srbiji i čitavom region, u poslednjih dve decenije Novosadsko pozorište (Ujvideki szinhaz) na nešto naviklo to je hrabrost! Hrabrost ne samo u pomeranju estetskih granica, hrabrost u posvećenom radu, hrabrost u edukaciji glumaca i publike… i naravno na prvom mestu hrabrost da se uhvati u koštac sa razobličavanjem ukorenjenih mišljenja i stavova koji proizilaze iz “poluistina, mitova, legendi i kvazi-istorije koju pišu pobednici u, ‘ničim izazvanim’ stvarnim i političkim ratovima” kako je to, još pre više od četvrt veka, definisao SvetislavBasara. Kao što smo imali priliku da vidimo u “Maloj mađarskoj pornografiji”, prethodne sezone, oni se ne boje da progovore o “istinama” iz skorije prošlosti tako su se, pod rediteljskom palicom Andraša Urbana,bez imalo pradona, uhvatili u koštac sa mitom o Hasanaginici. “Hasanaginica je najzlorabljenija heroina na ovim prostorima: u Hrvatskoj se naglašava njeno katoličko podrijetlo, smernost i predanost molitvama, Bošnjaci ističu bezpogovornu poslušnost prema “glavi kuće”, naravno muškoj, koja proističe iz islamističke tradicije dok Srbi pripovedaju o pravoslavnoj požrtvovanosti i ljubavi prema potomstvu ‘dok srce ne prepukne’ a ova predstava se igra na mađarskom jeziku!” (prafrazirani citat uvoda u predstavu koji nam saopštava izvanredna Marta Bereš / Hasanaginica). Inspirisan dramom Ljubomira Simovića,uz pomoć dramaturga Vedrane Božinović i Roberta Lenarda, koji je preveo tekst i pomagao u rediteljskom poslu, Urban nam je na početku rada na ovoj predstavi otkrio svoje motive: “Hasanaginica nije samo drevna priča o ljubavi, bolu, muškarcu i ženi, porodici. Hasanaginica je pre svega priča o ženi. O ženama. Da, naizgled je o položaju žene usred islamske neke države – ali ruku na srce, položaj žene je samo naizgled bolji kod nas ili čak u nekoj civilizovanijoj zemlji. Usred svetskih i lokalnih skandala zlostavljanja žena ‒ stiže večna priča o večnom zlostavljanju apsolutne žene i majke” (“Blic” 08.03.2018), tako da smo mogli da naslutimo šta nas očekuje.

foto : Novosadsko pozorište-Újvidéki Színház

Poznat po svojoj beskompromisnosti u scenskom izrazu reditelj nas od samog početka zasipa gromoglasnim hardcore muzičkim i vizuelnim udarima u bezprekornom izvođenju glumačkog ansambla kojeg se ne bi postideli ni najpoznatiji bendovi tog muzičkog pravca. Ova “šok bomba” na samom početku, uz kostime koji nedvosmisleno podsećaju na aktuelne pripadnike ISIS-a (Islamske republike), sa jačinom zvuka od koje poigravaju ne samo bubne opne nego i unutrašnji organi, sa nazovimo to, “skaradnim pokretima nalik onanisanju”, sa najvulgarnijom mogućom psovačinom pripadnika “Hasanagine garde” upućene teško ranjenom komandantu može kod neupućenog gledaoca, koji živi u svom puritanskom svetu, da se učini preteranom i da proizvede određenu dozu nelagodnosti ali sa aspekta ovog “piskarala” ima apsolutno opravdanje. Sa druge strane bio sam zaveden, iskreno priznajem, da će oštrica biti uperena samo na taj deo muške populacije. Sa već pomenutim naratorskim uvodom glavne glumice počinjemo da shvatamo da se radi o spretno postavljenoj zamci i da se pravi odgovori nalaze u sasvim drugim grmovima, u čitavoj šumi, predrasuda, izmišljotina, lažnih tradicija… koje će nam ansambl žestoko ispovratiti tokom narednih devedesetak minuta. Nositi se sa likom heroine o kojoj svi imaju “svoje” mišljenje, uz to se još se suprostaviti istim, uvreženim mišljenjima, uopšte nije lak ni jednostavan zadatak a Marta Bereš to žestoko, bez ostatka, čini kroz celu predstavu. Uopšte, ženski deo ansambla koji, uz pomenuto odlično pojačanje, iz subotičkog pozorišta Deže Kostolanji (Kosztolanyi Dezso Szinhaz), čine iskusne Tereza Figura (majka Hasanagina), i Livia Banka (Majka Pintorovića), pored toga što je u manjini, se “muški” nosi sa, mačizmu sklonim, kolegama. Pohvale koje pripadaju ženskom delu nas ne sprečavaju da odamo priznanje, ovoga puta brojčano dominantnijem, muškom delu ansambla predvođenog Danielom Hustom (Hasanaga) i Arpadom Mesarošom (Pintorović) na odlično urađenom glumačkom poslu sa posebnim naglaskom na zavidnom sviračko/pevačkom umeću. Ženskom delu publike se posebno dopala transvestitska scena u koj glumci bez dlake na jeziku iznose probleme svojih koleginica. Atila Nemet, Gabor Pongo, Zoltan Širmer, Daniel Gomboš i Robert Ožvar su nas po ko zna koji put uverili da novosadska škola glume, (klase na mađarskom posebno), sa pravom već godinama nosi epitet najjače u svakom pogledu. Slobodno se može reći da u žestokom tempu na sceni imamo “krv, znoj i suze” od samog početka do kraja. Publika, u početku možda zatečena, na kraju je umela da ceo ansambl zajedno sa rediteljem nagradi dugotrajnim, zasluženim, aplauzom koji se čuo a ubeđeni smo i da će se čuti na daleko posle svakog izvođenja ove provokativne predstave!

Nepravedno bi bilo a ne podvući ogroman doprinos kostimografskih rešenja Milice Grbić Komazec koja dobrim delom preuzimaju tumačenje scenografskih rešenja izazvane objektivnom oskudicom istih. Posebnu aromu ukupnom doživljaju dodaje perfektna muzička podloga koju je kreirala Irena Popović, naravno postoje oni koji ne vole ovaj muzički pravac ali u zadatim okvirima teško da bi mogao da se napravi bolji izbor. Za jednu predstavu, najveća pohvala je kada se kaže da ste je gledali u jednom dahu a to iskreno možemo da kažemo za ovo Urbanovo raskrinkavanje mita o ženskoj podređenosti iz savremene perspektive. Obilje aluzija na savremena dešavanja koje se smenjuju filmskom brzinom od početka do kraja, iskrenom gledaocu na kraju pobuđuje želju i ne preostaje mu ništa drugo već da obavezno pogleda bar još jednom istu, a to srdačno preporučujemo svim našim čitaocima.

Za vojvodjanske.rs piše Dragoljub Selaković

HASANAGINICA

RASKRINKAVANJE MITA

Related