ХОДОЧАШЋЕ НА КРФ – ПРЕДАВАЊЕ ЉУБОМИРА САРАМАНДИЋА

У свом веома инспиративном предавању „Ходочашће на Крф” Љубомир Сарамандић, кустос Српске куће на Крфу је покушао да одговори на питање „Зашто треба доћи на Крф“. Наш предавач се већ трећу годину љубазно одазива позиву да дође у Нови Сад, Српску Атину и подсети нас на несебичне жртве и јунаштва наших славних и бесмртних предака. Предавање је одржано у четвртак, 27. фебруара 2020. године у 19 часова у организацији Удружења ратних добровољаца 1912–1918 њихових потомака и поштовалаца „Обилић 1912–1918” Нови Сад и Културне станице „Еђшег“.

На самом почетку присутни су устали на звуке химне Републике Србије „Боже правде“, и већ тада у пуној сали осетила се снажна енергија и повезаност која нас је пратила целе вечери. У име Удружења поздравну реч дао је Батрић Ћаловић, заменик председника, водитељ програма био је Младен Максимовић, потпредседник удружења. У име „Еђшега“ добродошлицу је пожелео Душан Бановић. Чули смо Ану Стојичић, ученицу ОШ „Душан Радовић“ како рецитује једну грчку песму. У сјајном извођењу Дечјег народног оркестра КУД „Светозар Марковић“, који води Слободан Божа Телечки чули смо песму „Тамо далеко“ која представља део идентитета сваког грађанина Србије и сваког припадника српске нације без обзира где се налази. Емотивно су извели и песме „Креће се лађа француска“, „Ово је Србија“, „Марш на Дрину“.

rbt

Предавање је организовано у знак сећања на око 250.000 српских војника и цивила страдалих током повлачења преко Албаније и на грчким острвима Видо и Крф у Великом рату. Сматра се да је заслуга баш нашег предавача што из године у годину расте број посетилаца Српске куће. Он својим деловањем ствара мостове пријатељства, културе и сећања и мостове очувања светих успомена.

У првом делу предавач нас уводи у историјски тренутак. Сматра да се он мора тумачити у контексту свих околности које су до њега довеле, као и да питање које му често постављају, да ли је повлачење било грешка и уопште такав начин размишљања уноси сумњу у сопствени идентитет и на неки начин неправедно обесмишљава жртве. У другом делу уз фотографије које наликују оним које су у Српској кући води нас у једну виртуелну шетњу. Међу осталим видимо фотографије Александра Карађорђевића, руског цара Николаја Романова, као и војника, регрута, деце.

Описује нам како изгледа долазак једне ходочасничке групе, посебно младих људи. У минуту ћутања успостављају се невидљиве нити између кости предака које носе генетске кодове и ходочасника. Покреће се механизам преласка из једног света површног хедонизма у коме се сопствени его пумпа и увеличава у други свет у ком се део сопственог ега и потребе за уживањем жртвовао зарад колектива. Видо је јединствено место на ком се ствара осећање дужности, и то у времену кад стално имамо осећај да нама неко нешто дугује. Наши гени, наша слобода и све што смо ми дугујемо прецима, и тај дуг који осетимо је нешто што би требало да нас води у будућност и да нам ствара додатну енергију, снагу и спремност да се савладају препреке. Чини се да је то осећање на једном таквом месту нешто што је најдрагоценије и један кохезиони фактор који везује све посетиоце.

Одговара нам на питање шта је патриотизам данас и упућује један учтив и ненаметљив, али јасан апел систему образовања како би требало радити на стварању идентитета и здравог патриотског осећања, као што многе земље чине. Појам жртве трансформисати у појам пожртвовања и солидарности. За крај је наш предавач нагласио да не треба заборавити да је Велики рат уз велике жртве био и једна велика победа.

Искључила су се светла и гледали смо снимак вероватно најбоље интерпретације патриотске поезије на великом екрану, где Драган Николић говори стихове чувене песме Милутина Бојића, „Плава гробница“. Рано преминули песник бола и поноса, болестан и слаб али у некој врсти стваралачког транса имао је једну чудесну, божанску енергију направивши значајно дело које боље од било ког историчара одражава шта се све дешавало у том историјском тренутку. Ова патриотска песма лишена сваке мржње и осветољубља временом постаје трајни поетски споменик трагедије једне генерације.

Љубомир Сарамандић је написао књиге „Тамо далеко”, „Ходочашће на Крф”, „Све је овде легенда“ а учествовао је и као стручни консултант и сарадник на сценаријима у неколико филмских пројеката. Присутни су овом приликом могли купити књиге и добити од аутора посвету.

За Војвођанске текст и фотографије: Ивана В.