Из мита у стварност
Геополитика је научна дисциплина која се бави истраживањем односа просторног и политичког. Радован Павић ову дисциплину дефинише знатно једноставније „као опросторење политике“. Другим речима, не постоји политика која не тежи својој манифестацији у просторном облику. Чувени Семјуел Хантингтон у познатом огледу о „судару цивилизација“ уочава да је једна од карактеристика исламске цивилизације недостатак „државе-језгра“ око које би се окупиле оне државе које припадају исламском цивилизацијском ареалу. Већ сама та чињеница додатно компликује дефиницију онога што се у литератури колоквијално означава као „геополитика исламског света“. Посебна препрека у разматрању ове појаве је свакако дубока подела на муслимане – суните и муслимане – шиите. Идеја о просторном повезивању подручја „од Залива до Босне“ први пут се недвосмислено појавила у огледу Трећа америчка империја чији су аутори били двојица чланова Савета за спољне послове САД Џејкоб Хајлбрун и Мајкл Линд (јануар 1996). Ево како у поменутом тексту овај републиканско-демократски двојац описује амерички ангажман за време рата у Босни и Херцеговини: „Уместо да Босну схватимо као источну границу НАТО, на Балкан би требало гледати као на западну границу нагло ширеће америчке сфере утицаја на Блиском истоку. Ваља се подсетити да је све до Другог светског рата Балкан сматран делом Блиског истока, а не подручјем Европе. Чињеница да су САД више обузете државом босанских муслимана него њихови европски савезници одражава, поред осталог, нову америчку улогу предводника једног незваничног скупа муслиманских нација у покрету од Залива (мисли се на Персијски залив) закључно са Босном. Тако област под некадашњом управом османских Турака показује знаке постанка срца Треће америчке империје“. Све до појаве овог текста, на политичком Западу али и у муслиманском свету, идеје о просторном повезивању балканских муслимана у шири геополитички ентитет звани „Зелена трансверзала“ су категорички одбациване као „теорије завере“ које припадају корпусу српске и у мањој мери хрватске антимуслиманске пропаганде. Том утиску свакако су знатно доприносили утицајни западни медији који су од првог тренутка рат у Босни и Херцеговини означили као „српску агресију“, а муслимане у Босни као искључиве жртве овог сукоба. Сваки покушај указивања на исламистички карактер покрета Алије Изетбеговића и својевремено штампање његове Исламске декларације (1970) је плански прећуткивано. У свему томе пресудну улогу је одиграла америчка штампа, а поједине медијске агенције попут „Рудер Фина“ су успеле да за муслиманску страну придобију утицајне јеврејске организације, а на основу јефтине пропаганде флоскуле о наводном „новом Холокаусту“ који се догађа над муслиманима у овог некадашњој југословенској републици. Професор Танасковић је анализирајући геополитичност теме Зелене трансверзале указивао и на сталне покушаје њене научне дисквалификације на Западу. Изузетак од овог манира свакако је био текст Лауре Јучи који је под насловом Босна остаје резервоар терориста објављен на страницама престижног италијанског геополитичког часописа Limes 2003. године уз одговарајући картографију која је прилог конкретизацији овог пројекта. Уосталом, да питање Зелене трансверзале није плод неке српске уобразиље, нити последица идеологозоване антимуслиманске свести, сведочи и веома запажен приказ академика Милорада Екмечића посвећен спектакуларној студији француског теоретичара Алесандра дел Вала САД и исламизам: савез против Европе у којем између осталог врсни историчар уочава следеће: „Стварна завера то и није циљ америчке политике да разори Европу, али цели ланац практичних мера које су доношене неповезано, али имају неку непланирану логичку везу између себе, одају утисак једне завере против Европе“ (Огледи из историје,Београд 1999). Каснији терористички напади на тлу Европе са исламистичким предзнаком (Мадрид, Лондон, Париз, Ница) убедљиво су потврдили упозорења из књиге Алесандра дел Вала. Академик Танасковић је указивао да ни после догађаја од 11. 9. 2001. године у Америци, суштински није дошло до промене западне геополитике на Балкану. Штавише, настављена је матрица разматрања догађаја по инерцији која је установљена деведесетих година прошлог века. У том погледу као веома индикативне наводи ставове нама добро познатог дипломате Карла Билта који је 2005. године о балканским муслиманима говорио као о јединственом и позитивном фактору у европским стварима, наводећи као пример босанске и косовске муслимане „који су доказали да им је својствена толеранција и сарадња са другим нацијама“, уз напомену да су они били жртве осталих, а не обрнуто. У покушају да донекле разјасни овакве ставове, академик Танасковић се позивао на речи познатог антрополога и психолога Бранка Бокуна који проблем уочава „у инфантилном америчком менталитету“ чији је један од показатеља „да лако узимају под своје оне који их наводно воле и поштују, да би их касније изиграли“. За разлику од Бокуна, полазећи од невеселе балканске и македонске стварности, дипломата и књижевник Трајан Петровски ову политику неупоредиво оштрије означава као „евроамерички талибанизам“.Театар операција
Перспектива исламске радикализације која је прећуткивана деведесетих година 20. века у међувремену је постала стварност у којој нема никаве мистификације. Управо због тога, и данас је више него актуелно питање које је академик Танасковић поставио још 1994. године, у часопису Евробалкан, под насловом Зашто се прикрива радикализација муслимана на Балкану? У овом огледу професор Танасковић је навео низ података о зверствима муслиманских фанатика над Србима на подручју Босне и Херцеговине и Косова и Метохије, који су веома познати америчким специјалистичким службама. Баш због тога је и данас средишња тема због чега дипломатски и политички представници Запада и даље упорно настављају да јавно релативизују опасност од радикализације балканских муслимана, чак и после догађаја од 11. 9. 2001. године. „Амерички случај“ је утолико чуднији ако се зна да је, нарочито у Босни, спроведено неколико веома успешних операција неутрализације џихадистичких ћелија, које су представљале озбиљну опасност за америчке војнике. Та чињеница потпуно искључује теорију о америчкој необавештености. Један од најугледнијих америчких теоретичара Џорџ Фридман, одбацујући идеју Зелене трансверзале као теорију завере, амерички однос према балканским муслиманима смешта у шири контекст свеопштег америчко-исламског сучељавања у оквиру којег је Балкан само један крак „театара операција“. Други крак, по овом аутору, су подручја Авганистана (где се тада водио рат) и Ирака, где је америчка војска била у директном сукобу са џихадистима, док је трећу димензију ове проблематике Фридман изместио по угледу на Хантингтонову концепцију судара ислама и неислама наводећи следећа жаришта: израелско-палестински сукоб, подручје Кашмира, Чеченију, муслиманску побуну на Филипинима, и наравно Балкан „као тачку интеракције исламског света са остатком планете“. Дакле, из свега наведеног, јасно је да у врхунским аналитичким центрима у Америци постоји свест о Балкану као елементу америчког глобалног сучељавања са исламом. Ипак, упркос недвосмисленим доказима и отвореним манифестима радикалног исламизма, идеологизована мантра о балканским секуларизованим и проевропски настројеним муслиманима је опстала, а у извесним псеудоинтелектуалним напорима је попримала и карактер гротеске. Реч је о наводима из огледа аутора Енца Бетице Пут у непознато који је објављен 2002. године на страницама торинске La Stampe у оквиру којег је изнео тврдњу „да је у Босни одувек више живела једна исламска него исламизована Европа“, и уз помоћ Предрага Матвејевића, закључио како је у Босни Европа можда изгубила битку са „интегралистичким исламом“ , јер није на време и довољно заштитила мирне и секуларизоване бошњачке муслимане. Уз то овај писац је и аутор текста Слобо и Осама укрштене сенке који је написан с очигледном намером да се Србима случајно, после 11. 9. 2001. године, не доделе одређени уступци. Тако академик Танасковић констатује да се из поменуте „Бетицине херменаутике“, у којој никако није усамљен, белодано види „како истина о претежно умереним и секуларизованим босанским муслиманима постепено постаје мит, а Зелена трансверзала се полако од мита претвара у стварност“ (наставиће се). ЛИТЕРАТУРА:- Милорад Вукашиновић, Тренутак истине, Европа – нација, Београд 2006.
- Дарко Танасковић, „Зелена трансверзала: из мита у стварност“, у: Ислам и ми, Partenon, Београд 2010.