Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Анализирајући у монографији Ислам и ми концепцију Зелене трансверзале академик Дарко Танасковић уочава једно од битних својстава геополитике која подразумева постојање “географских мапа и схематизованих карата већих или мањих размера”. Реч је о потреби визуелизације геополитичких замисли, концепција и процеса који проистичу из саме природе људске личности којој је урођено “да мисли у сликама, као и да сагледава простране геополитичке концепције на листу папира”. Оваква склоност човека носи у себи скривену опасност од претераних поједностављивања и апсолутизовања линеарне симболике и метафорике. Изузетак у том погледу свакако није ни геополитичка представа заговорника Зелене трансверзале. Описујући географску карту коју је видео приликом обиласка једне истамбулске антикварнице, професор Танасковић указује на просторни садржај тзв. Зелене трансверзале из угла емигрантских великоалбанских претензија. На поменутој карти приказан је својеврсни “челични ланац који се спуштао од Мађарске, линијом коју оличава река Дрина, а чији је завршетак на јадранском делу албанске обале, уз напомену да је описани ланац пресечен по средини изломљеном зеленом линијом, са стрелицом на врху, која се од Турске преко Балкана завршавала негде на западу Херцеговине”. Из свега овога, Танасковић је истакао битну симболичку поруку о Зеленој трансверзали “која раскида карике неверничког фронта и победнички наставља пут ка Европи”, уз опажање о Косову и Босни као карикама које омогућавају пуцање описаног челичног ланца.
Нови балкански ислам
Професор Танасковић указује на индикативне примере радова француских теоретичара Ксавије Бугарела и Натали Клејер који су приредили свеобухватну студију о “новом балканском исламу” и последично балканским муслиманима “као актерима посткомунизма”. Бугарел је посебно указивао на радикализацију муслимана у Босни и због тога у Француској био готово прећутан аутор. Објашњење за ову појаву ваља тражити у једном упорном настојању да се, пре свега, западној јавности балкански муслимани представе као сасвим другачији у односу на муслимане у остатку света, односно да се доносиоцима кључних политичких одлука на Западу усади представа о њиховој привржености западним демократским вредностима. Отуда је за време ратова на Балкану Србима намењена улога лоших момака, а свако указивање на потенцијал Зелене трансверзале и “реисламизацију” балканских муслимана, представљано као дело некакве српске пропаганде. Томе је свакако знатно доприносило и глобално медијско подстицање феномена “самовиктимизације у муслиманским срединама” који на једном месту Славуј Жижек описује “као делотворан механизам рационализације сопственог одбојног па и агресивног понашања”.
Академик Танасковић је истицао да је “основна мана америчког и општезападног става према процесима унутар новог балканског ислама у његовој статичности и увреженим представама о једном комплексном цивилизацијском феномену, који епохално испољава изразиту динамичност”. Код спољашњих посматрача америчке политике на Балкану та чињеница изазива недоумице и збуњеност, посебно због тога што је наведена стратегија опстала и после 11.9. 2001. године. У покушају да рационализује овакве ставове америчких администрација, професор Танасковић указује на “компензативни карактер” једне такве политике која настоји да поправи имиџ Америке у другим деловима света где живе муслимани. Уосталом, на сличан начин, о овој теми је размишљао и славни француски генерал Галоа, који је посебно наглашавао интересе америчких нафтних компанија на Блиском истоку и последичну подршку балканским муслиманима. Оно што је посебно занимљиво јесте чињеница да потврду основаности ових теза можемо пронаћи и у отвореним тврдњама веома обавештених америчких аутора.
Због тога нам се чини занимљивим да наведемо речи Едварда П. Џозефа, аналитичара америчког војног ангажмана у многим неуралгичним тачкама света, који када описује вашингтонску политику у корист балканских муслимана наводи следећу аргументацију: “ Југоистична Европа и даље је једно од оних крајње малобројних подручја света где се бити Американац међу муслиманима доживљава као плус. Албанци још од времена Вудро Вилсона гледају на САД као на свог главног доброчинитеља, а од 1992. године слична осећања имају и многи Бошњаци”. Иако не пориче присуство муџахедина у Босни и на Косову, као и саудијско финансирање џамија у којима се интерпретира радикални исламизам, овај аналитичар извлачи необичан закључак о томе како би “Вашингтон ипак морао признати да ни Косовари ни Бошњаци, са својом снажном европском оријентацијом и проамеричким осећањима, нису баш погодни регрути за исламски тероризам”. Управо из ових разлога Е. П. Џозеф сматра да би “постизање правичних и стабилних решења за отворене проблеме овог региона допринело извлачењу Балкана ван домашаја исламистичког тероризма”. Преведено на језик практичне политике то значи да Америка треба да подржи “независност Косова” и укидање Републике Српске, јер би у супротном њен имиџ на Балкану и у читавом исламском свету претрпео још један тежак ударац.
Рецензија за Тројанског коња
Данас нема никакве сумње да су рат у Босни и Херцеговини подстицали и утицајни светски исламистички кругови. Они су у дешавањима у Босни препознали прилику за промоцију глобалних исламистичких интереса. Алија Изебеговић је био радо виђен гост и у сунитској Саудијској Арабији и у шиитском Ирану, где је још 1991. године примљен са највишим државничким почастима као “верујући муслиман”. Аналитичар Џон Лафин ову ситуацију објашњава постојањем једне светске тајне исламистичке органитације чији је члан био Изетбеговић, а њен крајњи циљ успостављање исламског поретка где год живе муслимани.
Разуме се, да је поред ослањања на Американце, за Изетбеговића и на војном и на психолошком плану била пресудна улога Турске. Ова земља је посебно важна и као чланица НАТО, али и као држава која је, нарочито током ратова деведесетих година прошлог века, била некакав лажни пример успешне коегзистенције демократије и ислама. За Изетбеговића је било битно да код локалног становништва створи утисак о повратку Турске на Балкан, што ће за време Ердогана бити преточено у веома амбициозан геополитички пројекат неосманизма. Истовремено, захваљујући моћној пропаганди на Западу створен је лажни утисак о муслиманима као јединим жртвама рата и на тој основи придобијена подршка утицајног јеврејског лобија, који је чинио 95 процената Клинтонове администације. Тако је креирана атмосфера за НАТО интервенцију у Босни 1994. и 1995. године и касније 1999. године агресију на Савезну Републику Југославију, уз очигледно кршење основних принципа међународног јавног права.
На тај начин је војном силом успостављена једна ексклузивна зона америчког утицаја у Европи, уз посредовање Турске и њених историјских савезника на Балкану. Тако је идеја о стварању Зелене трансверзале која обухвата: делове Босне и Херцеговине,тзв. Санџака, Црне Горе, Косово и Метохију и југ централне Србије, запад Северне Македоније, северозапад Грчке и делове Бугарске, од некадашње митологизације прерасла у нову балканску стварност и питање које озбиљно угрожава територијални интегритет свих балканских држава. Мада су у међувремену односи Америке и Турске знатно погоршани после неуспелог преврата у овој држави 2015. године, за професора Танасковића је и даље проблематичан манир јавне релативизације и потцењивања исламистичке претње на подручју које насељавају балкански муслимани. Ова констатција посебно добија на значају ако се у обзир узму подаци израелских експерата који Балкан, уз Иберијско полуострво и муслиманске имигрантске заједнице у Западној Европи, означавају као један од главних канала продора радикалног ислама на Запад.
Све ове чињенице свакако дају за право многим теоретичарима који у америчкој подршци балканским муслиманима уочавају једну антиевропску стратегију, а концепцију Зелене трансверзале као подручје нестабилних државних провизоријума и контролисаног хаоса, који суштински омета геополитчку еманципацију Европске уније као неспорно америчког конкурента у условима глобализације светске економије (Алесандр дел Вал, САД и исламизам. Савез против Европе).
Коначно, за крај овог огледа о вишеструко корисној књизи Ислам и ми, издвајамо необично интересантан цитат из рада италијанског социолога Антонија Сака под насловом Приватни рат САД. Земља с неограниченим суверенитетом у којем овај аутор указује на то да се САД после 11.9. нису бориле против ислама, већ су, штавише, својом политиком свуда увећавале исламску опасност, наглашавајући да у америчкој политици према исламистичком изазову нема никакве конзистентности, односно да у наведеном случају нема никакве стратегије. Отуда и констатација академика Танасковића да ће свако будуће минимизовање исламске опасности на Балкану проузроковати један трајни стратегијски промашај који ће бити неупоредиво већи од ефемерних тактичких погодака.
ЛИТЕРАТУРА
Милорад Вукашиновић, Тренутак истине, Европа -нација, Београд 2006.
Дарко Танасковић, Ислам и ми, Partenon, Београд 2006.
Related
