Истина која се не користи

Истина која се не користи

Јуче је у Медија центру у Београду одржана конференција поводом доказане истине о терористичком акту „Тузланска капија“. Конференцији су присуствовали генерали ВРС и други чланови тима за доказивање невиности генерала Новака Ђукића, који је осуђен за овај случај. Војвођанске вести за своје читаоце преносе у целости говор генерала-потпуковника у пензији Петра Шкрбића.

Гoсподо,

У истину у предмету невиног генерала Новака Ђукића уложено је веома много мерљивог и немерљивог.

Снимљена су три документарна филма, један уметничко-документарни, сачињено је 12 томова стручних извештаја, око 50 гигабајта докумената истине настало је у електронској форми, написана је вредна књига истине „ДИВЕРЗИЈА НА ТУЗЛАНСКОМ ТРГУ КАПИЈА“ од европски познатог стручњака за артиљерију генерала Илије Бранковића који је аутор таблице гађања за топ 130 мм совјетске производње. Књига има 427 страна, пресавијену листу са географским картама, многобројне илустрације. Штампана је и штампаће се у неколико хиљада примерака.

Отворен је сајт на којем је све објављено.

www.masakrnatuzlanskojkapiji.rs

У аргументацији истине да граната топа 130 мм није пала на трг Тузланске капије 25. маја 1995. 20.55 часова учествовало је 15 стручњака, око 2000 људи радило је на експериментима у Никинцима у анализама релевантних докумената.

Многобројна истраживачка екипа интернационалног састава претпоставља супротно од оног што жели да докаже: привремено претпоставља да  је граната постојала. Да није тако не би ни постављали гранате и њих 19 активирало на полигону. Ако се на крају докаже као што је доказано да је след истинитих радњи такав онда се појављује контрадикција. Граната јест служила за експерименте али је то неодрживо у стварности  и доказ је готов.   Уверљив доказ изведен експериментом подстакао је даља научна истраживања која су резултирала у свестраној анализи доказа о терористичком акту који је изведен експлозивом постављеном на пет места.

У тиму подршке генералу Новаку налази се око 30 генерала и адмирала.

Филмови су приказани у неколико градова у Србији и Републици Српској. Поменута књига генерала Илије Бранковића промовисана је у Београду, Бањалуци, Новом Саду, била је изложена на три штанда на сајму књига у Београду ове године.

О предмету генерала Ђукића и других страдалника српског народа говорено је на штанду Медија центра „Одбрана“ у излагању генерала Видосава Ковачевића.

Адвокатски тимови у Бањалуци и Београду радили су данима ноћима и сатима на  стручним правним пословима који им још нису плаћени.

Снимљено је неколико сати телевизијских емисија.

Генерал Новак Ђукић је више од свега овога сам уложио. Све време од 2007 уложио је да би себе бранио од лажних оптужби, 7 година је лежао у затвору, разболео се, жртвовао породицу која је такође подлегла пресији и неправди која задаје дубоки и тихи бол.

А оптужен је и осуђен зато што је Србин, зато што је генерал ВРС која је очувала српски народ и допринела стварању Републике Српске, зато што је био начелник штаба Војске Републике Српске и супротстављао се укидању војске чији је био начелник, зато што им је служио заједно са осталим српским генералима да правдају своја злочиначка недела.

И шта сад?

Суд БиХ одбио захтев за обнову поступка са површним образложењем површнијим од саме пресуде. У том стилу одбацили су и жалбу.

Завршни ударац сам себи Суд БиХ задао је ослобађањем Насера Орића за којег постоје конкретни докази о извршењу злочина. За командну одговорност Тужилац га није теретио, колико је мени познато,  а цео свет зна да је био командант 28. дивизије која је била у саставу 2. корпуса самозване Армије БиХ који су починили бројне злочине (доказао професор Иванишевић, проф. Милан Благојевић у „ПРАВОСУДНОЈ НЕИСТИНИ“ и многи други).

Злочинац је ослобођен, а невин човек Ђукић Новак је осуђен. Ко је дужан да поштује такав суд кад он не поштује самог себе доносећи површне пресуде?

Тај Суд није ни створен по вољи муслиманског, српског и хрватског народа у Босни и Херцеговини него по вољи Високог представника (Волфанга Петрича и Педи Ешдауна) који је по свим својим делатностима усмерен према српском народу. То потврђује и одбацивање извештаја Велентина Инцка у УН ових дана (8.11.17.) јер је србофобичан, најнеобјективнији у последњих осам година и нема везе са реалношћу. Извештај је одбачен као једностран. Зна се према коме. Оптужује само Србе за нефункционисање Босне и Херцеговине.

А како би могла да функционише држава где живе Срби, где један члан Председништва хоће да призна Косово и Метохију?

Настаје парадокс. Суд треба укинути због пресуде Насеру Орићу, а не треба га укинути због пресуде Новаку Ђукићу, јер онда нема ко да генерала ослободи на основу доказане истине.

То је формална страна. Стварно је генерал Новак Ђукић невин за све нас. Па се онда предмет Новака и Орића сједињује у једној тачци: Суд треба докинути и због једне и због друге недоказане и необразложене пресуде.

Појединци и државе дужни су да одбаце а не да признају такве пресуде. Због тешке обмане која вређа жртве њихове породице треба да траже да Суд прекине са радом, због боли који им је нанео обмањивањем.

С поштовањем треба да подржимо председника Републике Српске Додика да се суд БиХ укине, а да сви Срби напусте суд у којем тренутно зарађују за хлеб. Морал не зависи увек од хлеба. Свој морал су срозали учествујући у доношењу неморалних пресуда.

Осуђивање само Срба одвлачи нас од помирења. Помирење је укопано пропагандом и политичким деловањем из Сарајева.

Пропагандом чији садржаји су агресија, геноцид и неутемељене пресуде  изазива се бес, мржња и освета према Србима која сваки даном може да букне у оружани сукоб.

Хвала на пажњи!

За Војвођанске вести,

Смиљана Кочић

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.