Лувр, некадашња краљевска палата, а сада музеј, симбол је Француске, њене културе, уметности и моћи. Има изузетан значај не само у подсећању на њену улогу у историји, већ и зато што данас привлачи милионе туриста из целог света. Дуги ходници и простране просторије са витринама и уметничким делима на зидовима “говоре” о дугој и богатој прошлости Француске, од монархијског доба па све до савремене републике, као и о светској историји и о некадашњим великим цивилизацијама, као и о генерацијама које су цениле уметност и имале свест о томе зашто је потребно сачувати највредније што нека епоха има и изложити га у музеју. Лувр је не само централна установа светске баштине и пример развоја музејске праксе, већ и средство француске “меке моћи”. Стога је био и симбол Француске током Олимпијских игара 2024. године и средишна тачка свечаности отварања. Као једно од најважнијих места светске уметности Лувр превазилази границе музејске институције и може се посматрати и као место сусрета различитих народа, традиција и идеја. За Француску остаје и један од најмоћнијих симбола француског идентитета и њеног утицаја на светску културу и стога су крађе и провале у Лувр увек изазивале велику пажњу јавности, али и мењале оквире рада и делатности не само ове установе, већ и музеологије.
Крађа од 19. октобра 2025. године нагони нас да се подсетимо најчувеније крађе у историји Лувра. Она се догодила 21. августа 1911. године. Тада је Италијан Винченцо Перуђа, некадашњи радник музеја, ушао у музеј, сачекао да се просторија испразни и онда пажљиво скинуо слику са зида. Сакрио је Мона Лизу испод свог радног мантилa и изашао на споредни излаз. Перуђа је добро познавао зграду и начине обезбеђења, стога га чувари нису приметили, већ су тек сутрадан приметили да слика недостаје. Музеј је затоворен, а вест о нестанку слике проширила се за то време невероватном брзином и изазвала велику пажњу и оних који нису били љубитељи уметности. Полицијска истрага је две године била без успеха, многи су осумњичени за крађу, али без правог кривца. Интересантно је да је Перуђа веровао да слика припада Италији, а не Француској и своје мотиве је посматрао као патриотски чин. Отуда је и понудио слику чувеној Галерији у Фиренци након две године од догађаја. Тада је пронађен крадљивац и слика је враћена у Лувр. Перуђа је осуђен, а у једном делу јавности због свог чина, посматран је као херој.
Последице ове крађе биле су потпуно неочекиване: Леонардова слика је постала најпознатија на свету и предмет посебне бриге Лувра. Мона Лиза није била до ове крађе предмет посебног узубуђења посетилаца као што је данас симбол мистерије и генијалности уметника. Друга последица крађе била је да су надлежни у Лувру, али и другим музејима, почели да обраћају већу пажњу на унапређење и стално усавршавање безбедносних мера. Отуда не чуди што је Мона Лиза издвајана, надгледана и заштићена дебелим непробојним стаклом. Пљачка Лувра 1911. године није била само једна рубрика из црне хронике, већ је овај криминални чин променио и перцепције уметности и безбедности уметничких дела, али и подстакао константне дискусије – коме артефакти, не само из Лувра, већ и других великих музеја, а посебно оних држава које су имале колоније, заиста припадају? Свест да су предмети из прошлости и уметност важни, да су део идентитета, постала је присутнија захваљујући крађи 1911. године.
Лувр је током 20. века био мета више покушаја и успешних крађа, али не тако познатих дела или ситнијих предмета, а крадљивци су већином брзо откривани. Интересантно је да је у документима Архива Србије који прате рад Посланства Србије у Паризу, забележено да је 1911. године професор Маринковић извршио крађу у продавници Лувра, али је Миленко Веснић, тадашњи посланик (амбасадор) у Француској успео да спречи скандал. Наравно, посебно изазован период био је током ратова, али се могућност провала и крађа развојем безбедносне службе умањивала. Лувр је у овом смислу постао и вечита инспирација филмова, серија и књижевних дела, као и простор за урбане легенде које су прелазиле границе Француске. Током седамдесетих и осамдесетих година 20. века у Лувру је било неколико мањих крађа, углавном предмета из египатске и античке збирке — амулети, накит и мале статуе. Већина ових предмета је касније пронађена. На прелазу из 20. у 21. век било је неколико покушаја крађе, али ниједан значајан експонат није нестао, а Лувр је у међувремену опремљен најсавременијим системима заштите — посебном процедуром за улазак посетилаца, камерама, ласерима и чуварима који непрестано надгледају изложбене просторе.
Као што су расли слава и значај Лувра, упоредо су и нови крадљивци маштали о подухватима којима би пробили добро чуване линије одбране уметнина и артефаката. Стога је Музеј Лувр, чувар светске културне баштине, био и 19. октобра 2025. године место изузетно добро организоване пљачке наслеђа која је шокирала јавност и покренула бројна питања о безбедности културних институција. Група за сада неидентификованих починилаца, извршила је упад у Галерију Аполона (Galerie d’Apollon), део музеја у којем се чува краљевски и империјални накит Француске. Пљачка је трајала свега четири до седам минута, што указује на висок степен професионалности извршилаца. Крадљивци су успели да заобиђу систем аларма и надзорне камере, користећи специјализовану опрему за резање заштитног стакла. Рашида Дати, француска министарка културе, изјавила је да је украдено најмање девет комада накита из империјалне колекције, укључујући предмете који су припадали Наполеону Бонапарти и његовој супрузи. Вредност ових предмета је у културном и историјском смислу непроцењива, а један од украдених артефаката пронађен је у близини музеја и у оштећеном је стању. Музеј је хитно евакуисан и затворен за јавност, док је полиција започела детаљну истрагу.
Ова пљачка, као што смо већ рекли, није прва у историји Лувра, али за разлику од романтизованог случаја из 1911, пљачка из 2025. указује на криминал који је добро организован, технолошки развијен и усмерен ка тржишту нелегалне трговине уметнинама. Пљачка Лувра 2025. године представља преседан у савременој историји заштите културне баштине. Иако је материјална штета непроцењива, симболичке и институционалне последице овог догађаја биће дуготрајне. Чак и најпознатије културне институције нису имуне на савремене облике организованог криминала. Заштита уметнина мора бити предмет континуираног технолошког, правног и етичког унапређења. Стога ће музеј морати да спроведе потпуну ревизију система заштите, укључујући видео-надзор, алармне системе, контролу приступа и процедуре за запослене. То може подразумевати и значајне финансијске трошкове, али и привремено затварање појединих делова музеја за јавност. Такође, овом пљачком нарушено је поверење јавности у способност државе и институција да заштите национално благо. Министарство културе и руководство Лувра могли би бити изложени оштрим критикама, чак и политичким последицама, посебно ако се установи да је било пропуста у систему обезбеђења.
Изнова се отвара академска и политичка расправа о одговорности, етичким и практичним питањима чувања културних добара. Да ли се она могу адекватно заштитити у јавним установама, или је неопходно преиспитати целокупан модел музејске безбедности у дигиталном добу? Лувр није само музеј, већ симбол Француске и европске културе. Пљачка у Лувру, имајући у виду да је реч о симболу Француске и европске културе, делује и као напад на културни идентитет и колективно памћење. Губитак или оштећење уметничких дела представља ненадокнадиву штету за светску баштину. Украдени предмети, чак и ако се врате, могу бити неповратно оштећени, чиме се губи део историјске аутентичности и вредности збирке. Историја Лувра показује да чак и најчуванија уметничка дела могу бити мета крађе. Ипак, свака од тих прича додала је још један слој мистерије и славе овом величанственом музеју. Крађа октобра 2025. године, представља не само кривично дело, већ и снажан подсетник на крхкост културног наслеђа.