Задужбинарство у културној и духовној традицији имућних Срба датира још из средњег века, а нарочито је популаризовано крајем 19. и почетком 20. столећа. Једна од највећих добротворки била је Српкиња Ана Николић (1785-1859), из Будима.Многи су схватили да њихова материјална добра, некретнине и остало богатство најбоље могу да послуже народу ако се завештају за конкретне намене, превасходно за просветне, културне и хуманитарне циљеве. У 19. веку, Срби у Будиму и Пешти имали су јаку црквену и културну организацију. Будимске породице попут Николића и Андреића, које су припадале угледном слоју српског грађанства, често су своју целокупну имовину остављале свом народу за племените циљеве. Реч – задужбина је упућивала на „помен душе“, на задушје.Једна од највећих добротворки из тог периода је Српкиња, Ана Николић (1785-1859) која је живела у Будиму. О Ани нема пуно података, али у црквеним књигама забележено је да је сву своју имовину оставила цркви и црквеној општини будимској и пештанској.То потврђује њен тестамент и документи који се чувају у Српској Православној Епархији будимској у Сентандреји (Црквена општина Будим, кутија VIII, распон година 1840-1850). Уз овај текст прилажемо и два Фундациона писма упућена будимској цркви, написана Анином руком, јануара 1844. године.У тим писмима Ана се обраћа „Поштованом Обштенству“. Из писама се види да она добро зна стање цркве и да ју је то подстакло да да свој допринос за напредак и укрепљење ове наше светиње која ће бити на славу Божију и за благослов народа православног. Њена је жеља да, новац који поклања, да се употреби за оно што Црквени одбор буде сматрао најпотребнијим, било за украшавање храма, било за његово одржавање или за друге црквене потребе и да се њен прилог прими са благодарношћу као задужбина у знак поштовања и љубави према православној вери и њеној цркви. Наводи се сума од петсто форинти бечке валуте као помоћ у изградњи будимског православног храма и њен прилог за зајитин за кандило. Затим моли да црквени тутори и њено име упишу уз остале приложнике за вечита времена. Потписује се као „покорна службеница Ана Анреић, удова Николић.“ Ово писмо као и други њени документи, исписани су лепим српским језиком и краснописом.Током свог живота Ана је помагала сиромашне, децу, удовице, школу и цркву. Била је највећа добротворка и ктиторка обновљеног православног храма у Будиму и тадашње црквене општине.У свом тестаменту навела је да по четири форинте оставља болницама, заводу за слепе, школском фонду и још неким другим установама.„Своје лежеће добро“, око 70 ланаца земље, оставила је, односно завештала „ за свагда“ пештанској цркви Светог Георгија. На „будимској страни“ поседовала је око 50 ланаца земље, са кућом и 3.000 форинти готовине. Сву ту имовину завештала је будимској цркви Светог Димитрија.У тестаменту Ана је додатно прецизирала како ће се користити приход из њене задужбине, а који ће исплаћивати пештанска српска православна црквена општина из годишњег прихода.Ана је сматрала да се њена кућа у Будиму треба да користи за становање црквеног служитеља или српске сиротиње из Будима, али је коначну одлуку препустила Будимској црквеној општини. Остатак прихода из задужбине Ане Николић користиће будимска црква Светог Димитрија. Анина жеља је била да једно кандило приложи цркви у Будиму. Будимској црквеној општини. Затим је оставила кућу у Табану, у тадашњој Јеленској улици бр.3, са циљем да у њој бесплатно станују два црквено-општинска „званичника“ или две сиромашне српске удовице. Вредност те куће 1888. године процењена је на 4.000 форинти. У кући су 1888. године бесплатно становали учитељ- црквени појац и поскурача. Будимска црквена општина је сиромашне српске удовице сместила у црквено-општинској или „Дачиној“ кући, у улици Златне патке бр.5. Будимској црквеној општини Ана је завештала и 40 катастарских јутара „ораће и косаће“ земље у Будиму, на Лађманошу. Земљиште је процењено на 12.000 форинти, а годишња закупнина 1888. године износила је 700 форинти. Од њених црквених и парохијалних задужбина, које су се састојале из новчаних завештања и продатих непокретности остављених будимској црквеној општини и цркви Светог Димитрија будимска црквена општина сазидала је кућу у Табану, на Црквеном тржишту, бр.6. Вредност куће процењена је на 30.000 форинти. Кућа је зидана 1880. године. По предлогу будимског црквеног одбора кирија од те куће износила је 2.411 форинти и 20 новчића.На основу завештања, из годишњег прихода од Аниних црквених задужбина давала се новчана помоћ за две сиромашне српске удовице, свакој по 21 форинта, и једној сиромашној српској девојци из Будима за удају 84 форинте. Помоћ се делила на Бадњи дан.Портрет Ане Николић насликао је српски сликар, Арсеније Арса Теодоровић (1767-1826), у духу класицизма „у коме преовладава строгост, наглашавање моћи, буржујског и националног идентитета, али и филозофско промишљање које је своје утемељење пронашло у рационализму.“ Анин портрет, уље на платну, био је у приватној колекцији Стојана и Маријете Вујичић. Слика је купљена у лошем стању почетком 80-их година и рестаурирана од стручњака у Будимпешти. Маријета Вујичић је 2020. године слику донирала Галерији Матице српске (уз још два портрета: сликара Арсе Теодоровића и Пaвла Ђурковића). Дела из колекције Вујичић се налазе у „Соби сећања“ (свечани салон Теодора Павловића) у галерији Матице српске. На овом портрету Ана Николић показује самоуверен и достојанствен став. Одевена је у црну ампир хаљину, док је преко десног рамена пребачен црвени шал – детаљ који је био симбол одмереног модног укуса током прве половине 19. века.У порти цркве Свети Георгије у Будимпешти, налази се њен споменик који је после Другог светског рата, негде педесетих година прошлог века, пренесен из порте цркве Светог Димитрија и уграђен у зид (лапидаријум) порте у св. Георгија у Будимпешти. На споменику ћириличним словима пише: Ана Николић, рођена Андреић / престави се 9. августа 1859. / у 74 години живота свога. / Сва своја остави / светим црквама српским / будимској и пештанској / Вјечнаја памјат. Споменик је на западном зиду од главног улаза или на левој страни од улаза из Српске улице. Он доминира на средини зида, саздран је од мермера и солидно је очуван.Дубоко поштовања Ани Николић, која је била жена племенита и широких видика која је „све своје“ поклонила за опште добро свог народа.Славица ЗељковићИзвор: снновинеплус
