Светлосне једночинке
Фотографија. У преводу – сликање светлошћу. Дакле, нема фотографије без светла. Није то само логични закључак, већ и дубока симболика: фотограф, наиме, расветљава свет око нас, било да ствара за новине или да има уметничке претензије. Опет, могуће је да његово дело садржи оба аспекта, као у случају портрета које је начинио Анђелко Васиљевић. Прожимајући новинску документарност и уметничку слободу, овај искусни фото-репортер је овековечио четрдесетак домаћих и страних угледника – књижевника, глумаца, спортиста, академика, музичара, научника, демонстрирајући истинску моћ фотографије. Његове светлосне слике нас подсећају да чак и у савременој епохи разгоропађености других визуелних медија, од филма до клипа, фотографија опстаје као творевина најиманентнија људском поимању стварности. Ми, наиме, памтимо у сликама. Кадар замрзнут у времену је јединица мере нашег сећања. И дан-данас, кад препричавају неки важан лични догађај, људи кажу да им се та слика урезала у памћење за сва времена. Дакле, не клип или филм, већ – фотографија. Њен пандан, према аналогији с литературом, јесте прича (а не роман или песма) као форма у којој саопштавамо нешто битно. „Чуј ову причу”, рећи ћемо саговорнику како бисмо придобили његову пажњу; нипошто „чуј овај роман” или „чуј ову песму” о томе шта се десило. Ако је историја људског друштва заправо историја причања прича, онда је повест човечјег памћења грандиозни фото-албум који, нажалост, никад није начињен. И зато сваки портрет који је овековечио Васиљевић представља једну кратку сликовиту приповест, светлосну једночинку са сведеним мизансценом. Сценографијом која подразумева „само” човека пред објективом, аутор преноси у сферу визуелног Чеховљев савет – пиши тако да речима буде тесно, а мислима широко. Стварајући по форми једноставне, али по садржају изузетно слојевите кадрове, он нас нагони да се над њима замислимо и да се сетимо да је човек створен баш за то: да мисли. Димитрије Буквић БИОГРАФИЈА Анђелко Васиљевић (Београд). Стално је запослен у дневном листу „Политика”. Фотографијом се бави дуги низ година. Поред објављивања фотографија у матичној редакцији, од 1991. године објављује радове и у разним недељницима, информативним сајтовима, насловним странама књига, плаката и разним музичким дисковима. Излагао је своје фотографије на више самосталних и групних изложби. Награде: Годишња награда удружења новинара Србије за фотографију, Награда новинске агенције „Бета”, Награда Међународног фестивала „Интерфер” за друштвено ангажовану фотографију, Награда Радио Београда за објављене фотографије на сајту „РТС”, Награда за фотографију на тему Април у Београду, Награда „Интерфер” за спортску репортажу, Гран При Награда на међународном фото-конкурсу „Србија данас”… Тема најављене предстојеће изложбе у Културном центру Новог Сада јесу личности које су својим талентом и радом постигли високе нивое у својој делатности и поштовање у друштву. Портрети су настали у разговорима за дневни лист „Политика” у разним ситуацијама и на различитим местима. „Циљ мојих фотографија био је да покажем карактере тих особа и да их тако представим широј јавности, и, без обзира колико били познати и славни, да су они ипак само обични људи као и ми са својим манама и врлинама.”