… Било је изгледа потребно да прође четврт века од премијерног приказивања филма „Лисабонска прича” (Wim Wenders) до остварења моје жеље да посетим тај посебан, чудан и изузетно инспиративан град. Изгледа да је и Вендерсу требало исто толико времена да прође, од времена таме тог поднебља и завршетка фашистичког режима диктатора Салазара до поменутог филмског остварења – које ми је створило жељу да се преко слушања групе Madredeus дотакнем и неких праизвора Фадо музике али рекао бих првенствено визуелних сензација које Лисабон пружа…
… Тумарајући улицама био сам фасциниран ликовним изгледом сплетова жичаних мрежа трамвајских инсталација, које на спојевима имају некакве тачке ојачања, па тако изгледају као нека улична сазвежђа… подним каменим декорацијама „Calcada”, а тако и пиктуралношћу старих зидова, посебно с орнаменталним бело-плавих декоративних плочица „Azulejos” – оријенталног утицаја XIII до XV века… Управо тим клишеом са плочица сам наставио идеју употребе орнамента у грађењу слике, као и досада где сам користио ваљке и модле (алат за украшавање зидова у војвођанским кућама), чипке са старих прозорских фиранги и женске одеће…
… У припреми саме подлоге слике моделовао сам углавном храпаву структуру, која уз колористички неутралну загаситу обојеност (најчешће плавих валера) чини контраст у односу на нежан цртеж и остале бојене површине, па и обрисе патинастих пасажа слике. Текстуром такође желим да подстакнем осећаје посматрача који би га упутили на тактилне могућности доживљаја у стварности, као што и за мене овај циклус представља носталгичан бег од осакаћених емоција савремених светских дешавања…
Бојан Кириџић
You must be logged in to post a comment.