Цртице уз цртеже и колаже Татјане Јанковић Неделков
Познате приче о женама у свету уметности углавном су варијације непрестаног отимања времена и маленог простора Сопства и/или пута до Своје собе, покушај преласка зидина које деле прихватљиве друштвене форме – васпитање, традицију, стил живота, (прве) поделе улога – од изгредничког бекства у простор жеља и стваралачке фантазме као новог духовног уточишта. Овај нови ступањ у животном циклусу и окретање ка другим идеалима рискантан је као и толико жељена Слобода или фатум Празнине. У том процесу промена јавља се разлика између Себе и Околине испољена, у првом реду, као ослобођена воља заклоњена извесним тајнама. Тајна, у енигматском подстицају за ликовно изражавање, као својеврстан механизам одбране, артикулише питање сопственог идентитета, сврхе и континуитета у животу Еве, Исидоре, Милунке, Јефимије, Тање… Феминистички дискурс није ослободио жену многих улога – жена-мајка, жена-заштитница, жена-брзине или жена-(не)расуте пажње – неке од кардиналних позиција које по биолошкој дефиницији чине разлику између жене и мушкарца.
За Татјану Јанковић цртеж-колаж је једна од тачака стваралачког ослонца у којима је број ликовних комбинација готово неограничен. Ослобођено радикалних захтева, цртање или стварање колажа је данас готово интимна зона у којој фемина (вероватно) чува најинтимнији део стваралачког бића. Визуелизација (не)могућег. Овај медиј је и простор за поигравање спонтаним импулсима и ортографским сугестијама, али и мало одмориште и зона менталне релаксације. Враћање Себи. Цртеж и колаж својим медијским квалитетима остављају широко поље деловања. И могућности колажа су велике, он је захвална техника утемељена у радовима великих мајстора – Брака, Пикаса, Табаковића…
Ипак, у савременој ликовној пракси колаж је задржао позицију тихог присуства. Татјана Јанковић комбинује цртеж са колажом чија пластична решења постиже децентним апликацијама, услојавањем, цртањем, доцртавањем, траговима бода и убода у ткиво папирне подлоге. Тактилно, крхко и фрагилно. Ово апартно поље оживљено је и додавањем пауса у чијој се сребрној транспарентности назиру скривени ауторски знаци, моћ поруке. Колористички акценти блиски Волсовим мрљама део су тананих фактура малих апстракција колажних пасажа и наговештених ситуација. У грађењу композиције готово музичког пиана спонтани записи и записивање граде сензибилизовано цртачко ткиво сугестивних тонова у којима су често сачувани и асоцијативни трагови фигуре. Очито, сликарка својим малим форматима обезбеђује да се у фокусу видног поља рад сагледа као целина. Колажни радови на папиру Татјане Јанковић својим фрагментарним деловима могу се разумети и као део процеса у току настајања једне целовите идејне и визуелне целине.
Љиљана Ћинкул
Татјана Јанковић Неделков, дипломирала (1990) и магистрирала (1997) на сликарском одсеку Факултета примењених уметности у Београду, где од 1998. године предаје на предмету Цртање и Сликање. Члан је УЛУС-а. Излагала на бројним колективним изложбама.
Самосталне изложбе:
1993, 2001. Београд, Галерија Коларчевог народног универзитета, слике
1994. Београд, Галерија-књижара „Плави јахач“, слике
2007. Нови Сад, Мали ликовни салон, цртежи
2011. Смедерево, Галерија савремене уметности Смедерево, цртежи
2012. Београд, Галерија „Феникс“, цртежи
2013. Неготин, Галерија Дома културе „Стеван Мокрањац“, цртежи
2014. Нови Сад, Културни центар Новог Сада – Ликовни салон, цртежи
2014. Аранђеловац, Галерија „Александар Ђоновић“
2017. Београд, Галерија графичког колектива, цртежи
Награде:
1994. Београд, Откупна награда 35. Октобарског салона
2006. Смедерево, Похвала за цртеж – 5. Бијенале ликовних и примењених уметности