Изложба „Лажне бајке“ представља цртеже из истоимене књиге. О „Лажним бајкама“ пише Дејан Ковачевић
Лажне бајке
У свеопштој хиперпродукцији и курентној медијској презасићености ретко се нађе појава која на истински начин може да изненади и истовремено усхити, али „Лажне бајке” успевају на оба ова фронта, што не би требало да буде зачуђујуће. Давид Албахари, Мирјана Огњановић и Славко Крунић су свакако већ познати књижевној јавности – Албахари чак као наш литерарни џин – а ово је њихов први допринос у трио формату, док су се Огњановић и Крунић још раније опробали као (писац/илустратор) двојац.
Са књигом „Лажне бајке” они на неколико начина померају хоризонте у могућностима књижевног израза. Већ и сам наслов недвосмислено сугерише да је у питању посластица за аналитичаре теорије стила. Бајке су жанровски дефинисане као дестилат колективног културног наслеђа без обзира на њихово географско порекло, али су под плаштом фантастике увек носиле и алегоријске клице реалности из времена свог настанка. „Лажне бајке” се лако уклапају у овај оквир док истовремено задржавају зналачки одмак, формирајући на тај начин основу за хуморни стилски експеримент. Увод нам тако каже да су бајке садржане у књизи одбачени рукописи самог Итала Калвина, писца чији је опус у великој мери био разигран на сличан начин, док бајке које следе настављају и проширују овај мета приступ жанру.
Препуне су не одвећ скривених литерарних референци, у облику директно наведених цитата (Оскар Вајлду неприписан цитат о искушењу у бајци „Црвене панталоне”), као парафразе одређених књижевних дела (Умберто Екоово „Име руже” у бајци „Магични зуб” у којој све што је главни јунак видео бива „похрањено на сигурно место, безбедније него у било који компјутер […] као у неком средњовековном манастиру”), као појашњење генезе неких важних књига (у бајци „О сенкама” где сазнајемо како је настао рат између људи и даждевњака, а можда и цео жанр научне фантастике) или као просте посвете уграђене у неке од дијалога („Сто му Басариних фама о бициклистима!” каже лик принцезе Мудролије у „Пролећној бајци”).
Даље, свеприсутна је игра речи, али и измештање распрострањених идиома (тако се на пример јунакиње „Пролећне бајке” зову Августина дела Примавера и Кватра Стађони, а једна од њих изриче у знак усхићења „као… као… као, какао…“) и све бајке су прожете специфичним само-референтним хумором („принчеви су имали задатак да прикажу неку сцену из мноштва бајки”; „онај који прича приче у пријатељском је односу са временом[,] јер док прича траје, време не пролази” „принцеза је сама себи често изгледала као насумично измишљени лик из неке бајке који је изненада упао у сопствени кошмар”).
Изразито је примењена традиционална иконографија, ту су наравно принцезе и принчеви, шумске виле и паметни мишеви, али и кројач […], удовац, [са] две кћерке које су биле веселе, дружељубиве, живих покрета, смештени на локације једноставно идентификоване као [у] балканској краљевини, велике камене породичне куће с тором за овце, сточарски крај, на самом рубу честара, две цркве у градићу, а присутни су и необични свадбени обичаји те прелепе хаљине од најфинијих тканина док још увек у далеким краљевствима људи праве лепе предмете.
А онда је све то сучељено са понешто модерним проблемима – принцеза мора обезбедити себи простор на свим насловним страницама илустрованих гласила, трговац препродаје разноразне здраве и нездраве ствари, Багзи Зигел отвара у Лас Вегасу хотел и коцкарницу, у Мелбурну се јунак сусреће са Карађорђевом шницлом, једна старија госпођа је суграђанка Корто Малтезеа, истинита особа а комшиница измишљеног карактера, док Мала Вила звана Зврк На Једној Нози завршава у амбуланти на превијању након незгоде код поменутог руба честара. И још зачињено честом употребом поштапалице брате која децидирано лоцира, у времену и простору, оригинални извор ових бајки.
У складу са претходно наведеном дефиницијом самог жанра и сходно нашем времену – где су лажне вести реалност и истина за одређену популацију, а праве вести уредно проглашаване лажним и као такве никад прихваћене од опет неког другог сегмента популације – и ове бајке носе дозу специфичног тренутка у којем су креиране али истовремено нам емитују натраг ванвременски ехо из правца који може да се обележи етикетом „одувек/заувек”. Тако се на једном месту каже: „Могао је овај свет да буде много лепше место само да га нису упропастили владари који су веровали да нико није моћнији од њих“. Не каже се на кога се то односи, но у мноштву кандидата зар је то заиста и неопходно?
Из приложеног се види да су Давид Албахари и Мирјана Огњановић створили интелигентну и интригантну дихотомију следећи традиционалну формулу и истовремено је немилосрдно скрнавећи, са завидним резултатима, а да угођај буде заокружен побринуо се Славко Крунић чији је оригинални стил необично комплементаран датом штиву и претвара илустрације згодном подлогом за даљне личне медитације читалаца на теме назначене у самим бајкама.
Све то заједно чини се да су „Лажне бајке” тотално пост-пост-модерни захват, али са убедљиво ироничним отклоном где је цинизам истог поступка замењен једнако убедљивом самосвешћу о недостатку поштовања за цео пост-модерни експеримент, крајњи исход којег су Скроз Модерне Бајке (док оно очекивано пост не треба да се нађе чак ни уметнуто у загради).
Једна ствар је овде јасна: Нема универзалне поуке.
Или, универзално нема поуке.
Но, једна друга ствар је читаоцима загарантована: интелектуална стимулација. И задовољство читања. Па да сад још једном цитирамо принцезу Мудролију из „Пролећне бајке”: „И немојте после да причате да вас нисам на време упозорила“.
Изложба је допуњена цртежима за књигу посвећену обележавању стогодишњице од рођења Жоржа Брасанса. Њена реализација је у току.
У поставци је изложена и слика „Клот и Фркет’’, акрилик на платну, 150×100цм (насловна страна каталога).
Славко Крунић
Сликар и иллустратор рођен 1974. године у Београду. Дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи професора Радомира Рељића 1998. године. Магистарске студије завршио је 2002. године на истом факултету у класи професора Анђелке Бојовић. Члан је УЛУС-а од 2000. године, и УЛУПУДС-а од 2011. године. Приредио је 36 самосталних изложби, и излагао преко 200 пута колективно, у земљи и иностранству. За своја уметничка дела добио је важне награде. Као највеће признање пак доживљава илустрације које је направио за омоте објављених албума својих омиљених бендова. Живи и ради у Новом Саду.
You must be logged in to post a comment.