Изложба фотографија „Омаж – Амфилохије Радовић, личност и дело – Васкрс светиња“ аутора Зорана Јовановића од 18. новембра у КЦНС

Изложба фотографија „Омаж – Амфилохије Радовић, личност и дело – Васкрс светиња“ аутора Зорана Јовановића, уз прописане мере заштите моћи ће да се  погледа од 18. до 23. новембра у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада.

Је ли мртав неко за ким је остала чврста вјера, живо српство, слободна Црна Гора, крст који је лако понијети и распеће с којег пјевају распети?

Није, дабоме да није, наш Ђед је данас живљи него што је за земнога живота био, јер што су тада биле његове стопе – данас и довијека је српски траг вјечности! Што је био његов глас, данас и довијека је заклетва сваког од нас! Што је био његов поглед, данас и довијека су видици васцијелог српства, поноситог и небеског, јер да се нигдје на земљи не зачује глас Србинов – небеса ће гласно грмјети њиме!

Но, оно што нам је за владиком остало као завјет, као причешће сваког живог, умрлог и још нерођеног Србина, јесте обавеза да обновимо ловћенску светињу, Његошеву капелу – да зацијелимо Ђедову живу рану, рану Црне Горе и Србије!

Није то митрополит желио у инат, није то упркос овима што се заклињу Мештровићевим маузолејем, свакако није некаква освета побједника, како душмани веле, већ кључаоница вјекова прошлих за вјекове будуће.

Наша је обавеза и испунићемо је, не Ђеду, већ прађедовима и праунуцима, јер капела ловћенска није била тек гроб Његошев него грудобран и громобран васцијеле Црне Горе и распетога српства!

Ђед је свој мир одавно и заслужио и нашао. Нама је оставио да ми нас заслужимо, а како другачије до обновом капеле на Ловћену – гробнице Његошеве и колијевке наше!

                                                                            Гојко Раичевић

 

У последњим деценијама прошлог века било је мучно и тужно на снимцима мајстора фотографије Зорана Јовановића Мачка гледати гомиле камења на рушевинама манастира, запустела света здања, цркве без кровова и звоника, и то широм Црне Горе. До бројних црквишта и манастиришта био је прави подвиг стићи, пробити се кроз шикару, кретати се козјим стазама и избегавати звери и поскoкe. Била је то брука и срамота Црне Горе да у задужбини Јелене Балшић, творца епистоларне књижевности на овим просторима, чувају стоку, да од полусрушеног манастирског здања у Врањини праве тор за овце, да се змије легу на месту где је Свети Петар Цетињски писао чувену стегу. Било је то срамотно гледати, јер то је значило и непоштовање традиције, вере и ктитора српских и црногорских владара, властелина, црквених великодостојника, монаха и на крају целог народа! Здања прављена да покажу моћ и духовно богаство, да буду молитвена и админстративна средишта, гробна почивалишта владара, властеле и црквених великодостојника, али и да буду прве школе, прве штампарије, народна зборишта, уз помоћ вековних завојевача, освајача и комунистичких власти, притом и дејством зуба времена, претворена су у ругла и срамоту.

Али уз Божју помоћ и с благословом Његовог високопреосвештенства митрополита црногорско-приморског, монаштво, свештенство и верни народ у времену нашем кренуо је да обнавља запуштена светилишта, да полаже камен по камен, циглу по циглу, да себе у светиње уграђује. А те њихове почетне напоре овековечио је кроз објектив својих апарата Зоран Јовановић. Изгледало је то као Сизифов посао. Нико није веровао да монах Сава у рушевинама манастира Подмаине може да одложи и сопствену смрт и да зарад обнове светиње устане са самртне постеље и премеће камње дупло теже од њега самог. Нико није веровао па ни  митрополит  Амфилохије да монах Димитрије Благојевић може опстати међу љутим поскоцима  у рушевинама манастира Стањевића. И Сава и Димитрије уткали су своје животе у обнову светиња. Следећи њихове свете примере, њихове послове наставили су други.

А онда се најмање 700 пута на 700 места на црногорским брдима, у  приморским местима, градовима и селима, чула  порука отприлике следеће садржине: „Обнављајући и градећи своје светиње, градимо и обнављамо себе и пишемо нове странице историје за будућа покољења. Следимо пример благородних  династија, владара, светитеља и  других ктитора и добротвора који су нам оставили многе цркве, манастире, школе…“

И  тако се догодило велико чудо – обновљено и изграђено је чак 700 храмова.  Део тог подвига над подвизима опет је забележио Зоран Јовановић Мачак и те фотографије данас са поносом проматрамо. Наравно, овога пута забележио је не само нови сјај светиња, већ и обнову литургијског живота у њима. Обновљени храмови ојачали су везе са верујућим народом, јер из њих се опет надалеко чују црквена звона, која најављују богослужења, крштења, венчања…  Поново су изграђени путеви до светиња да се народ Богу моли и чиста срца задобија. Ови храмови  и богослужења у њима постали су неисцпрни извор  благодати Божје, извор из којег се душе верника хране, поје, чисте, снаже, исцељују, освећују и сједињују с Богом.

Завршавајући овај  кратак осврт који би требао да посведочи  о неизмерној  документарној, историјској  и духовној вредности онога што је Зоран Јовановић у својим светлописима приказао, а то је својеврсни Васкрс светиња, кроз главу ми пролазе речи које сам прочитао на сајту српског манастира Лепавине, које  поручују:

 „На нашој грешној земљи свети храм је једино место где ми мирјани бар на неко време можемо да се ослободимо свакодневних стресова и невоља, као и да очистимо душу од прљавштине коју нам доноси живот. Храм је праслика Неба на земљи, јер с нама у храму  служе невидљиве силе. Црква је  Дом Божји у коме невидљиво станује сами Бог!“

Предраг Савић

Зоран Јовановић Мачак рођен је 1962. године у Панчеву. Професионално се бави фотографијом од 1981. Статус слободног фотографа му је омогућио да рашири сарадњу са многим дневним и илустрованим листовима широм Југославије, у којима објављује атрактивне репортажне фотографије. Од 1982. до 1993. био је стални сарадник листа Панчевац. Значајан период је провео радећи на филму, где стиче раскошно искуство као филмски фотограф. Управо овај део каријере и фантастични снимци које је „ухватио“ и овековечио отворили су му врата светских новинских агенција Reuters, Ap и Sigma. Стални је сарадник дечје фондације Unicef. 0д 1994. године је запослен у најтиражнијем дневном листу Вечерње новости у којем и данас ради као фотограф-репортер.

Члан је професионалних удружења: УНС , НУНС и уметничког  удружења УЛУПУДС (Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије) и УФТУСС (Удружење филмских и тв-уметничких сарадника Србије).

Добитник је значајних награда за фотографију у новинарству, како домаћих тако и интернационалних.