Допринос култури
Сликарске колоније код нас трају одавно. Прву је, пре више од једног века, тачније 1905. уприличила знаменита Надежда Петровић у Сићеву, омањем месту покрај Ниша, које је убележено у културну мапу Србије. Од тада је сличних састајања било небројено. Одликовала су се различитим концептима и вредносним нивоима, превасходно текуће праксе. Броју ретких, која се ослања на престижне узоре домаће традиције, треба приписати сазиве у Дероњама, што дуго и успешно трају. Они окупљају реномиране ствараоце који припадају ширем генерацијском кругу, почев од млађих што тек ступају у ликовни живот, преко средње, која налази или је нашла место на уметничкој сцени, до старијих, утемељених у токовима новијег сликарства. Ликовна колонија у Дероњама је посвећена СВЕШТОМУЧЕНИКУ РАФАИЛУ Момчиловићу, чији се живот у њему зачео. Упоредо са монашким позивом, у школи Кирила Кутлика је (заједно са Надеждом Петровић) стекао прво, а нешто касније узорно сликарско образовање. Живописао је иконе, портрете савременика, жанр сцене и мотиве из окружења, чиме је обогатио домаћу уметност. Досадашњи учиниоци сусрета у Дероњама, показали су висок степен извођачке вештине. Настојали су да светитељски образ, прикажу у најбољем светлу, да га приуште посматрачу и удену га у његову свест. Улога иконе се тиме одвија на размеђи овоземаљског – видљивог и оноземаљског – невидљивог света, уздигнутог на раван духовних допираја. Потреба за иконом није ишчезла. Напротив, она и надаље опстаје као важан чинилац вере и пажње њених идолопоклоника. На најбољи начин то показује ова смотра – залога ликовних сусрета у Дероњама, који су изнедрили замашан број дела, разнолико испричаних, стилски профилисаних исказа. Она сведоче о следу значајних постигнућа, чији учинак трудом особног залагања појединаца траје на добробит српске културе.
ЗДРАВКО ВУЧИНИЋ
You must be logged in to post a comment.