Група радова Сасвим лично
„Радови осликавају својеврсне моделе развоја личности од инфантилног до зрелог доба, од којих свака фигура представља један од кључних момената у преображају личности. У њима можемо препознати одређени став ауторке, као и доминантне емоције личне метаморфозе. Снага и борба когнитивног и емоционалног сазревања изражене су кроз сам одабир материјала који као да пркоси суптилној линеарности аутобиографских фигура префињеног изгледа. Свесним одабиром назива за своје фигуре, изведеним из фундаменталне карактерне црте, карактера личности или доминантна врста понашања, Катарина ставља акценат на једну од најактуелнијих потреба данашњице: психотерапију. На тај начин, поред развојне психологије, уметница задире и у недра психологије уметности, па чак и у домен диференцијалне психологије која, између осталог, изучава индивидуалне, менталне варијације у психи појединца које произилазе из наглашавање одређеног карактера или стила понашања. У жељи да оствари невербални дијалог с публиком, пушта посматрача да се „ментално пројектује“ кроз тумачење и емоционални доживљај њених протагониста. Да издвојимо само неке од називе скулптура, како би ближе објаснили горе наведено. Надменост, алудира на препотентну, супериорну личност, којој се у психологији приписиуjе такозвани „комплекс више вредности“. Овакве индивидуе имају нереалну слику о себи, уверене су да поседују суперлативне квалитете недостижне другима, што је парадоксално надкомпензација осећаја ниже вредности стеченог током живота. Сервилна пак свој назив црпи из доминантне карактерне црте, односно врсте понашања. У питању је персонификација субмисивне особе која потпада под утицај других људи из уверења да имају већа права над њом јер демонстрирају одређену моћ. Не треба занемарити значај костима који не фигурира само као удобно одело, већ има пресудну улогу у родној индивидуализацији металних актера. Овде можемо приметити како Катине руке вешто плету металну жицу попут паучине, водећи рачуна о свакој нити и умешно слажу металне флахове правећи синтонију разиграних контраста. На основу овога можемо закључити да вајарка у свом специфичном скулпторском језику користи материјал као медиј комуникације, у стању да изазове код гледалаца нежну чулну сензацију.” мр Ивана Сојић
You must be logged in to post a comment.