Изложба слика Давуда Турковића од 8. фебруара у Малом ликовном салону

Блурована интима Давуда Турковића Оперативни сликарски свет одолева налетима медијских девијација у искривљеном огледалу дигиталне слике. Слика постоји у домену визуелног попут назнаке мануелног квалитета, неоспорно се правдајући сопственим ангажманом. Залети ликовних домета увек нас изненаде и подсећају да се многоструки видови штафелајне слике увек дочекају на ноге, упркос технолошкој доминацији. Захваљујући доследној жељи да ликовним изразом сагледа свет који га окружује, уметник се трансформише и кроз промену позиционира. У оквирима ликовно-визуелних феномена присутни су ствараоци чији интимни утисак обухвата сфере приватних ситуација, референци из прошлости али и домишљене сликe заборављених сцена детињства. Давуд Турковић припада овој сфери нетакнутог деловања чисте палете у светлу досетљиве сликарске мисли. И не треба да нас чуде омалена платна и плоче на којима се одигравају замрзнуте сцене у позама преузетим са старих фотографија. Монументалност потеза, анулирање сувишних детаља, апстраховање површина, вешто означени карактери – све се то налази на минијатурном простору подлоге. Објашњења сликарских поступака су одувек била склона неспретним описима који су, када их ишчитавамо, често доносили више забуне него приближавања уметничком делу. У жељи да не реметим непосредност која немерљиво зрачи са слика Давуда Турковића, уз посебно осећање које пружа отварање његових дневничких забелешки, напомињем да су сви сликарски потези настали после обиља праваца који су дефинисали модерну, сједињени у праксама савремених уметничких подухвата. Заједнички их видим како се оглашавају са Турковићевих радова. Видим их као подсећање да је сликарство лична авантура и самосвојни напор помоћу кога тумачимо скривено у уметничком бићу. Понекад чланови уже породице који нам се задовољно смеше из својих померених позиција стварности могу бити непрепознатљиви. Њихова нестварна природа универзалним ликовним језиком успева да одгонетне садржаје чудне документарне снаге оличене у једноставним називима – Мама, Игралиште, Моји на некој свадби. Колорит је подигнут у контролисаном интензитету помпејске пигментације, док су ликови блуровани и смакнути у целокупном организму слике, у необичном одсуству планова. Простор контролисане фактуре је повезан, интегрално уједињен у иконичној представи: као да осетимо простор, али га не видимо онако како га памтимо, у виндоуз галаксијама, тамо где се ка нама осврћу човек и дете што другују с машином без које одавно не можемо замислити живот. У настојању да се сликарске визуре ускладе са стварношћу, ипак на Турковићевим сликама након дужег загледања унутар малог формата почињемо да препознајемо личности. Те личности су присне и ослоњене на ауторову мотивисаност – мотивисаност која вештим сликарским замахом обузима поглед који нас враћа скровитом месту најискреније интиме како би указала на сврху уметничких тежњи, без обзира на отежавајуће околности наше савремености.

мр Данило Вуксановић

  Давуд Турковић рођен је 1995. године у Новом Пазару. Основне академске студије je завршио на Државном универзитету у Новом Пазару, на Смеру за ликовну уметност Департмана за уметност (2018). Мастер студије завршио на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, на Модулу сликарства Одсека за примењену уметност (2019). Тренутно је на другој години докторских академских студија на Факултету ликовних уметности у Београду. Ради као сарадник у настави на предмету Сликање 3 на Интернационалном универзитету у Новом Пазару, на Департману за ликовну и примењену уметност. Члан је УЛУС-а од 2020. године, члан СУЛУ-а од 2019. године и члан НУЛУС-а од 2013. године. Самостално је излагао у Галерији СУЛУЈ у Београду 2019. године.