ТАЧКЕ СМИСЛА
Сликарство Владимира Јочића је настало из његове вишедимензионалне, радознале личности. Оно је синтеза савршеног познавања савремене оптичке технологије, са ставовима старих мајстора. Свакако, њему се намеће појам мајсторства, одавно изгубљен у ери доминације идеје. Али како доћи до идеје, ако не у раду? И како је реализовати ако не мајсторством?
Љубав коју он негује према чину сликарства умногоме подсећа на читање старих мајстора, савременим искуством, кроз филтер ентропијом опустошеног човека. Он ствара „класичну слику” нашег времена. Ствара је потпуно класичним техникама, али умом и искуством савременог човека.
„Слика слике” је појам ишчитавања класичне уметности кроз призму савремености. Владимир ланено платно премазује класичним ђесом. Користи уљане боје старих произвођача и флах четке из доба класицизма. Тада почиње да слика као најновијија Олимпусова камера, која у секвенцама хвата живот разваљен ентропијом. Он га хвата у његовим сталним трансформацијама, бесмислима, фрагилностима и покушава од њега направити смислену, логичну целину, какву су некада правили стари мајстори.
Сликарство је занат који нам омогућава да откривамо истине. Улазак у тајне заната нам омогућава понирање у душу света. „Ја нисам могао насликати природу, али сам је могао поново из боје родити”, говорио је Сезан. Владимир Јочић у сликарској техници открива метод путовања и преиспитивања и себе и света око себе. Он улази дубоко у њу. Епителима уљане боје и слојевитошћу он објашњава свет једноте, схватајући да је сада оно што је синтеза свог нашег времена и времена наших предака у једној тачки. Из тога сада ми пројектујемо тангенте наше будућности.
Владимирове слике су повезивање темпоралности у једну тачку. Сада је једина истина састављена од бесконачног низа услова. То сада увек може бити другачије и ново, трансформисано нашом вољом. „Иди и улепшај своју судбину” речи су старих алхемичара који су од неплеменитих метала, симболички, добијали злато.
Златна боја је присутна у Владимировим сликама као основна гама. Веома слична сликарству Рембранта или Марсела Дишана. Рембрант је сликао тако што је наносио слојеве боје, које је, након тог чина, скидао са слике шпахтлом. Боја би падала свуда унаоколо, по штафелају, поду, уметниковој гардероби… Након тога, Рембрант ју је поново враћао на слику, као рафинисани енергетски материјал, који је у крајњој инстанци добијао зрачење и боју правог злата. Рембрантове слике је веома тешко репарирати, а камоли копирати. Јер та златна гама је добијена као најфинији рафинман материјала у дугом посвећеничком поступку.
Сличан метод је имао и Марсел Дишан, чије су слике из младости у потпуности златне. Тада је сликарством покушавао објаснити процес самоодржања нашег аутономног система, који не зависи од наше воље. Постављајући суштинско људско питање: „Ко нас одржава у животу?”
Владимир Јочић на својим сликама има златну гаму, јер је она резултат његовог сталног преиспитивања о егзистенцијалним животним питањима, које се еманира у сталном сликарском преиспитивању, у којем синтезом настају златне гаме као јединство свих боја. Увек ту златну гаму супроставља тмини, добијајући ергономију која је увек у промени живота и смрти.
Запитаност га води до старих мајстора у којима види уточиште. Он их не може копирати зато што је човек свога времена. Али их може читати језиком, управо тог времена.
Доминатан термин који обједињује ову серију радова је ентропија. Најјача сила у природи коју ми познајемо. Сила пролазности, нестајања и разарања. У молекуларној биологији сазнајемо да је тежња ка ентропији у природи огромна. Међутим, увек се стварају „тачке смисла”, места хармоније која постоје захваљујући уложеном труду. Научници сматрају да у природи треба уложити огромну енергију да би се дошло до тих „тачака смисла”. Једнако је и у животу, а нарочито у сликарству.
Уложени труд Владимира Јочића сабира време разваљено ентропијом у организовано јединство које чини његову слику. Он покушава све приче да сведе у једну смислену причу. Да дође до сопствене „тачке смисла” у потпуно бесмисленом времену.
проф. др Ђорђе Станојевић
Владимир Јочић је рођен у Подујеву 1979. године. Дипломирао 2004. на Сликарском одсеку Факултета савремених уметности у Београду, у класи проф. Косте Бунушевца. Специјалистичке студије је завршио 2007. године на Факултету савремених уметности у Београду у класи проф. Владимира Величковића. Тренутно је на завршној години докторских студија у класи проф. Саше Филиповића. Изабран је у звање асистента 2014. на Факултету савремених уметности, на предмету Цртање и сликање, а у звање доцента 2019. такође на Факултету савремених уметности, на предмету Цртање и сликање.
You must be logged in to post a comment.