ТРАНСФЕР
Књижни пројект 2020, у две књиге Stillman & Birn 20 x 24 cm
Фото-трансфер је техника која ми омогућава преношење слика и њиховог значења у нове облике. Кроз процес штампања и контакта превазилазим медијске, просторне и временске димензије. Трансфер такође представља и моје стално прелажење из једне културе у другу, из једног језика у други, између Војводине и Немачке.
Шта су Фото-трансфери?
Лепа ствар код преноса слике је то што се на овај начин само боја преноси са извора информације на нови носач слике. У томе се поступак битно разликује од технике колажирања, у којој се слика и позадина изрезују и поново лепе. Будући да се на нову површину преносе само боје, оне се могу у слојевима наносити једна на другу, а да се волумен уопште не повећа.
Фото-трансфери се не могу јасно доделити једном ликовном подручју. Иако се фотографије користе као предлошци, преноси слике нису ни фотографије, ни отисци, нити слике. Они су помало од свега, а могу се наћи и изван традиционалних облика. Њихово одређење постаје јасније ако трансфери слике служе као основа за даљи уметнички рад, за колаже или слике рађене комбинованом техником. У сваком случају, овај процес нуди простор за разиграно, експериментално испитивање техника преноса слике.
Од пројеката књиге до слика – генеза дела „Трансфер”
Две књиге − „Жена мужа мази” и „Die echte Lieb ist wie der Wein…” („Права љубав је као вино…”), настале су техником преношења слике путем акрилне боје. Ручно извезене такозване „куварице“ представљају централни мотив дела: текстилне ручне радове проналазила сам на пијацама у Србији и Немачкој, или би ми их моји пријатељи и рођаци циљано тражили и доносили на поклон. Фрагменте текстилног ручног рада пренела сам у дигиталном облику у две књиге: српску и немачку. У другом кораку сам везла на странице књиге речи: линија, конац, игла и трансфер. И овај конац за вез има своју сопствену историју трансфера: у седамдесетим и осамдесетим годинама прошлог века, Вилерови конци су увожени из Немачке у Србију, да би их тада моја мајка користила за израду гоблена, а ја сам сада донела назад у Немачку њене непотрошене конце и њима везла свој књижни пројекат. При везењу речи створене су типичне десна и лева страна веза. Резултат тога је стварање новог и независног слоја слике између страница са сликама на стражњој страни веза. Готове књиге сам поновно дигитализовала, а слике пренела на платна и поделила у две групе радова. Текстилна дела су неколико пута мењала своје материјалне, просторне и временске димензије. Текстилни материјали постали су медијске слике, које су опет проширене реалним текстилом како би се коначно поново вратиле у текстилну димензију. (Др Моника Милер)
Моника Милер рођена је 1970. године у Розенхајму у Немачкој. Основну школу завршила је у Зрењанину, а средњу школу за дизан „Богдан Шупут“ у Новом Саду (1988). Мастер студије из уметничког образовања стекла је на Универзитету у Аугсбургу, са основним предметима историје уметности и психологије (2004), а докторирала на Универзитету у Аугсбургу (2011).
Радила је као наставник уметности у Државној техничкој и стручној школи у Кемптену (2002-2006), наставник уметности на Rupert-Ness-Realschule и на Rupert-Ness-Gymnasium у Отобојрену (2005–2006) и предавач на Катедри за ликовно образовање Универзитета у Аугсбургу (2005–2006).
Од 2007. године ради у Фондацији и добровољно управља уметничком радионицом Generationen Haus у Зонтхајму (за децу, тинејџере и одрасле). Од 2011. је заменик професора, а од 2013. године професор уметничког образовања на Универзитету за образовање у Лудвигсбургу. Од 2018. године ради као гостујући професор на Универзитету уметности у Београду (до 2024).