Тужна сенка тишине
Сећање на страдање жена у јануарском Погрому 1942. године
Битна карактеристика Другог светског рата на простору бивше Југославије било je масовно страдање цивилног, неборачког становништва. Геноцидна политика бројних окупационих режима, међусобне борбе југословенских народа и извођење комунистичке револуције оставили су за собом болне ожиљке над колективним сећањем на трауматичне догађаје из тог четворогодишњег сукоба. Свима је добро знано да Погром из јануара 1942. године није била уобичајена полицијска рација, већ систематско масовно убијање цивилног становништва у којем су учествовале полицијске, војне и цивилне структуре окупаторског режима, са циљем измене етничке структуре становништва и извршења нацистичке антисемитске политике. Може се слободно рећи да су православни Срби и Јевреји доживели Вартоломејску ноћ која је трајала од 4. до 30. јанура 1942. године. Свој крвави пир мађарске јединице спровеле у следећим местима: у Жабљу, Чуругу, Госпођинцима, Шајкашу, Локу, Мошорину, Вилову, Гардиновцима, Тителу, Новом Саду, Србобрану и Старом Бечеју. Метод извођења Рације био је идентичан у свим местима. Насеља би била блокирана а мешовите патроле састављене од грађана, полиције и војске приводиле су људе према већ унапред спремљеним списковима неподобних. Често су ове патроле и без легитимисања и провере убијале читаве породице, што је био знак за општу пљачку. Они који су били приведени, вођени су пред формиране одборе чији су чланови одлучивали ко заслужује смрт, а ко је могао да настави живот. Готово сви виђенији Срби и Јевреји ових места страдали су јер су имали снажан утицај на локално становништво. У покољу су учествовали и наоружани мештани којима је обећано да ће добити српску и јеврејску покретну и непокретну имовину. Мађарска такозвана пацификација јужних крајева завршена је 30. јануара 1942. године, када је издата наредба о обустављању делатности органа унутрашње безбедности у Бачкој, укинута је заједничка команда, а војне јединице повучене су у гарнизоне. Према непотпуним историјским истраживањима Бачка је остала без преко четири хиљаде житеља: две трећине били су Срби и трећина Јевреји – сви жртве безумне и геноцидне политике окупатора. Мађарска окупаторска власт пред судом историје потпуно је одговорна за масовна страдања српског и јеврејског становништва на просторима Бачке. Тачан број жртава у Рацији у Бачкој никада није утврђен. Ова болна тема из југословенске историје отворена је у јавности тек у времену либерализације политичких односа у Југославији. Тако су 1963. године објављена два рада која и данас представљају полазну основу у проучавању Рације. Реч је о радовима Звонимира Голубовића „Рација јануара 1942. у Јужној Бачкој: окупација, НОП и терор у Бачкој 1941“ и Јосипа Мирнића „Систем фашистичке окупације у Бачкој и Барањи“. Нешто касније Шандор Месарош је 1965. године написао „Одјек рације 1942. године у мађарском политичком животу за време рата“. У овим радовима, као и каснијим који ће настати, аутори су се углавном бавили изношењем извора, проучавањем ширег политичког контекста, изучавањем саме методологије и организације овог тешког ратног злочина, али судбине појединаца остале су далеко на маргини интересовања историчара. Нема потребе да напомињемо да су жене у општим наративима готово заборављене. На основу дугогодишњег истраживања Звонимир Голубовић je утврдио имена 1255 лица убијених у Новом Саду у Погрому 1942. године. Што се тиче женске структуре убијених лица, утврђено је 418 имена одраслих жена, 79 девојчица и 102 старице, што нас води ка броју од 597 лица женског пола која су погубљена. Само летимичним погледом на ове ужасавајуће податке можемо да поставимо питања: коју опасност су могле да представљају ових 79 девојчица или 102 старице према Хортијевом режиму? У суштини, готово половина утврђених страдалих лица су жене, што свакако представља једну посебност овог масовног злочина. Ипак, овако масовно страдање особа женског пола јесте било виђено раније у прошлости у бугарској зони окупиране Краљевине Србије од 1915. до 1918. године. Према утврђеним подацима, најстарија женска особа која је страдала у овом Погрому била је Јохана Бредер рођена 1850. године. На основу исказа сведока, старица са навршених преко 90 година живота убијена је на Успенском гробљу а са њом је страдало још шест чланова њене породице. Најмлађе утврђено убијено дете била је Баба Крисбахер која је тог кобног дана страдала са својим родитељима Максом и Изабелом. Једина женска особа која је погинула у борби током извођења целокупне рације била је Ката Человић (рођена Батос). Человићева је била болничарка у Шајкашком партизанском одреду који је примио борбу против окупатора код Пустајићевог салаша 4. јануара 1942. године. Након салаша Гавре Пустајића борба се пренела до салаша Светозара Стојадиновића, после чега је уследио и сукоб код Моротванског салаша. Ту је Ката Человић, иако рањена, успела да се извуче из непријатељског окружења и оде до Чуруга, где је ухваћена и убијена. Ова изложба настала је у сарадњи Културног центра Новог Сада, Историјског архива Града Новог Сада и Архива Војводине, са циљем да врати сећање и прикаже страдања жена у Новом Саду и јужној Бачкој током 1942. године.Петар Ђурђев
ЛЕДЕНА ТИШИНА
21– 27. 1. 2025.
СЕЋАЊЕ НА ЖРТВЕ ПОГРОМА 1942.
Програм 21. 1. (уторак) Велика сала КЦНС 18.00 филм „Споменик“, редитељ Мирослав Антић 23. 1. (четвртак) Плато испред скулптуре „Породица“ на Кеју жртава Рације 12.00 Помен страдалима у Погрому 1942. године 23. 1. (четвртак) КС „Ешђег“ 18.30 Графичке новеле у едукацији о Холокаусту; Тераформинг 24. 1. (петак) Ликовни салон и клуб „Трибина младих” КЦНС 12.00 „Тужна сенка тишине“, отварање документарне изложбе 27. 1. Ликовни салон КЦНС Читање архивске грађе; предавање Гордане Тодорић