Репрезентативна изложба Алдемара Ибрахимовића у Модерној галерији истински је празник умјетности у Подгорици. Не само због бројних поклоника његовог сликарства, и не само због чињенице да овај сликар завријеђује већу пажњу критичке јавности, већ и због тога што је његово стваралаштво универзалног карактера. Одакле год да се посматра, плијени својом посебношћу. Доступно је оно, и дубоко, не треба га превише образлагати, а опет нуди мноштво тумачења.
Пратећи цјелокупно стваралаштво Алдемара Ибрахимовића можемо констатовати да је он умјетник дубоке контемплације и мисаоног трагања, који своје сликарске визије – документе једног јединственог свјетоназорног смисла, проблематизује преко лирског пејзажа и асоцијативних рефлексија натурално-завичајних мотива. Но, та просторна одредница је општа, никад локална, никад сведена. Ова умјетност потиче из особеног доживљаја свијета, ма каква његова подлога била. Стога је Ибрахимовић умјетник кога разумију и који одлично разумијева свијет око себе. Вриједно је напоменути да је за ову прилику начињен избор радова насликаних у посљедњој деценији. Они приказују осебујност ликовних представа којима се слуте заборављена пространства умјетниковог ватана. Тај редуковани урбани пејзаж са призвуцима пасторалног својеврсни је непосредни вертикални узор путем којег умјетник приказује расцјеп свијета у времену.
Умјетност Алдемара Ибрахимовића карактерише дух надвремености, удаљавања од стварности, далеких реминисценција, које умјетник постиже употребом специфичног ликовног језика. Најприје то чини смјелим композиционим рјешењима у којима се примјећује поступак преображаја лирског пејзажа у апстрактне облике, а чијом се иконографском синтезом рађа универзум нових интуитивних значења. Јер, ни један елемент на слици не наступа суверено, све је у служби стилема који подражавају метафизичку отвореност слике. То пропитивање форме и израза, којим умјетник нарочито влада, у интересу је семиотичког и духовног садржаја. Уосталом, отвореност је кључна одлика умјетниковог стваралаштва.
Алдемарово сликарство по свом духу је неоромантичарско. Прикази чардака, тешких дрвених капија са гломазним крилима и усуканим алкама, прикази траве и планинских обронака, међутим, интегришу и изворне умјетникове норме егзистенцијално-психолошке природе. Носе са собом атмосферу једног дубоко трагичног пута овдашњих етноса. Само се друштвено-историјским разлозима може објаснити рањивост, сјета и носталгија које прожимају ова дјела, а који се односе на одлазак и опраштање од завичајног огњишта. Та сјета не напушта ове пејзаже ни у најведријим колористичким приказима. Она је свеприсутна као опомињућа сумња да ће ведрина медитеранског сунца (читљивог у пуноћи напуљске жуте која носи импресије боравка и живота у Грчкој), утонути и узмаћи пред вишом трагичном свјетлошћу. Ови епитети „заслађеног отрова” присутни су на свим његовим дјелима, замрзнути у апсурдном репризирању мета-стварности. Онда су и животи, и градови, и осјећања – тек репризе, које у умјетниковој обради живе и трају јединственим језиком. Та слагања градова, то низање кућа, упућује да је живот свугдје исти, тегобан и пролазан. Нијесу то само урбане спаваоне, нити древни чардаци, него мјеста гдје се живи, односно нестаје. То је основна тема умјетности. А судбина човјека је у њеном центру.
Нараторски бол чини да прикази најфинијег лиризма и живости бивају преображени и оплемењени, уједно и прочишћени, показујући пут ка иконологији која се ослања на поменуту егзистенцијално-психолошку потку. На посљедњим Алдемаровим дјелима присутна је ангажованост и интересовање за теме глобалних миграција. Истраживањем ових тема његово сликарство постаје све актуелније, а историјски обрасци везани за контекст нашег подручја усмјеравају се ка трагедији савремености – уједно и усуду свијета у којем вријеме тече надаљом прошлошћу (Giambattista Vico).
Ибрахимовић је један од оних умјетника који свједоче да се тихошћу и скромношћу може направити вриједан умјетнички ред. Од оних који нам враћају вјеру у изворе умјетности. Његова изворност није само у посвећености завичају и темама, него и у односу према свијету. Некадашњем и садашњем. А опус Ибрахимовића је управо стапање боја и мисли, спајање времена. Коначно, умјетник, коме је цио стваралачки опус везан за завичај, својим дјелом нам показује како оживјети просторе времена којима плута камено успавани свијет. Од умјетности и не треба тражити више.
мр Селма Ђечевић Теоретичар савремене умјетности
Текст је написан поводом изложбе у ЈУ Музеји и галерије Подгорице
АЛДЕМАР ИБРАХИМОВИЋ
Рођен је 6. новембра 1962. године у Рожајама. Академију ликовних умјетности завршио је у Сарајеву 1986. године, а постдипломске студије на Цетињу 2013. Члан УЛУЦГ-а од 1987. Члан је СУЛУ-а. Од 2011. године ангажован је као гостујући професор на Државном универзитету у Новом Пазару.