Када смо без маски Зар никад И док сањамо Оне стражаре над нама Мира нам не дају Успешно прикривају истину Наша слобода је неостварива зар
Ово проблемско промишљање отвара све аспекте нашег односа према стварности, како локално, тако и глобално. Зашто људи носе туђе маске? Да ли је и ти носиш? Каквих све маски има на људима? Какав је однос лажних маски и аутентичних људи? Какви постајемо због маски? Како ти је када мораш да носиш маску? Како ти је када си принуђен да мењаш маске? Да се прилагођаваш? Како ти је када носиш маску коју не волиш? Када је некреативна? Кад те представља лажно? Заједница не воли своје најуспешније и креативне људе. Оне који имају успешно решење. Постала је стадо са некреативним маскама. Уништава сваког ко би да је покрене и спаси. Носи маске које су посебно дизајниране за припаднике. А они слушају ВОЂУ. Они су полтрони и послушници… Не знају да их вођа не воли. Која твоја маска, a која твоја улога ти је најдража? Колико маски имаш у резерви? Колико вођа су твоји господари? Како си учио вештину мењања маски? Поносиш ли се тиме? Воле ли те твоји најближи због тога? Коју маску стављаш кад хоћеш да им покажеш да их волиш? И шта ћеш када схватиш да је немогуће са маском љубав давати и примати? Твоје маске имају магију, али воде у пропаст. Но, кад маске падну, шта ћеш тад? И покојницима стављамо маске. Кад лажном маском покријемо умрлог, да ли му заувек уништавамо душу? Моћ маске је велика, не потцењујте је. Отпадништво од уметности Маске су ушле и у уметност. Тако се убија уметничко дело. У почетку смо били у заједници са уметношћу. Али, дозволили смо лукавом и егоистичном свесном да нас одвоји од ње. Сада живимо у казни. У последицама тог нашег отпадништва од уметничког принципа који нам је био једина нада, једини пут очувања креативног људског духа. Сада живимо у тамници материјалног. Сада смо послушници мањине која из сенке влада. Повратак у прошлост да би се дошло до изгубљене уметничке истине је немогућ. Ране не могу да се зацеле, али ново путовање духа је могуће. Потребно је кренути путем уметности и оправдати материју њеним новим тумачењем и употребом. Заједница људских бића са уметношћу тешко је остварива. И биће немогућа и нелогична докле год се дух стваралаштва не пробуди. Докле год не видимо где смо били, где смо сада и куда би све могли. Дотакнута истина у прошлости није довољна да бисмо јој се вратили. То је био тек почетак путовања на које нисмо ни кренули. А кроз историју смо ишли путем који нас удаљава од те истине.И пожелели смо ми и духовну бесмртност. Али то само желимо, лењо се уљуљкавајући у чарима и благодетима које нам савременост дарује. Додуше, они који се уљуљкавају, они имају, а они други само желе да имају. И једни и други су ван домашаја уметничког богатства, смисла и истине. Јединство са уметничким принципом дало би блаженство у бесмртном постојању духа. Али много тога морамо да видимо и урадимо да до тога дођемо. Уметничка истина је у складу са нашим битисањем и она испуњава све тежње прочишћеног духа. Тамо је изистинска слобода и срећа. Ми још нисмо открили наше изистинске тежње. Ово што данас желимо – то су нам наметнули велики системи и моћници. И градили су своју моћ вековима. Цела историја ратовања и борби за капитал и доминацију је одраз тих намера. Наше изистинске тежње, рационалност и концепти економија и великих система лукаво су заменили другим, вештачким чежњама. Трка за поседовањем и богатством уништила је осећаје за аутентично срце које невино куца у нашим грудима. Наши страхови и кукавичлук су средство којима манипулишу. Измишљају законе и норме да би могли да нас хватају и кажњавају. Тако нас држе у шаци. Поред осталих ефикасних начина, и тако нас застрашују. Најгоре нам се још није десило. Кад нам укину изистинску уметност у потпуности, онда ћемо постати бездушни робови. Бићемо празни и немилосрдни послушници и непријатељи једни другима. И говоре многи да је уметнички принцип последица постојања човека. А истина је другачија. Човек је последица уметничког принципа. Он је последица великог стваралаштва. Настајао је као идеја у стваралачком процесу универзума. Тек уметничка воља универзума створила је човека и све што постоји. И није то воља на какву ми мислимо. Она је на неухватљивом, високом магијском нивоу. То је магија која има божанске моћи и само се пробуђеним духом може разумети. Јер, нама су мисли и представе учинили стереотипним. Наше мисли су очекиване, лако их је пратити. Њихов ниво је миметички. Без креативности се ништа не би догодило. Све би остало хаос и празно бесмислено кретање. Да би се ово прихватило, потребно је живети уметнички принцип и осетити креативну душу у радости стварања. И тада бисмо могли да уђемо у царство уметности где би све било сједињено. И смисао материје и духовна истина. Моћ зла, а поготову савременог зла (ратови, капитал, владари из сенке, губитак душе, поробљавања…), могуће је савладати само кроз отворен духовни креативни процес, кроз уметност. Јер интелект ту не помаже. Он је одавно у рукама моћника. Уметнички принцип није планирао зло и смрт. То је продукт слабог материјалног човека. И то је непријатно изненађење за духове уметности. Наша најдубља истина и воља је стваралаштво духа. Само треба да откријемо ту вољу у себи. И да тада кренемо путем упознавања себе. Уметнички принцип препознаје оне који су му блиски. И награђује их отварањем увек нових врата трагалачке истине.
Милутин Мићић У оквиру Ликовног коонкурса 30×30 представиће се радови најуспешнијих учесника прошлогодишњег конкурса који расписује Културни центар Зрењанина у сарадњи са аутором пројекта, мр Милутином Мићићем. На Ликовни конкурс 30×30, 2020. год. Пријавило се 194 аутора из Србије, Хрватске, Републике Српске, БиХ, Црне Горе, Македоније и Словеније.
You must be logged in to post a comment.