САВРЕМЕНА УМЕТНОСТ ИСТОЧНЕ АФРИКЕ
Након 1960. године у Африци су многе дотадашње колоније стекле независност од Велике Британије, Француске, Немачке, Белгије, Шпаније, Португала и Италије. Успешност тог процеса засењена је 1961. године убиством премијера Конга, Патриса Лумумбе и грађанским ратовима, али су земље наставиле да проглашавају своју независност. Током првих година независности, велике пројекте планирања и изградње градова и других инфраструктура, пратио је оптимизам1, који се одражавао и на уметност. Већина афричких уметника била је дубоко погођена тешком колонијалном и постколонијалном ситуацијом, која се огледала у континуираној економској зависности од страног и локалног европског покровитељства2. Међутим, називати савремену уметност Африке постколонијалном, значи негирати уметност континента у дубљој историји и повезаности са оним што је било пре колонијалног продора2,3. На пример, сликар Ги Карангва Омега (Guy Karangwa Omega, 1959–1999) својом сликом Човек са маском, приказује људску фигуру предимензионираних шака и стопала која преко лица носи традиционалну маску. Такав приказ човека може да се чита као ауторски наклон савременој уметности која директно има референце на мотиве традиционалне уметности континента4,5,6. Уметник из Мозамбика, Малангатана Валенте Нгвења (Malangatana Valente Ngwenya, 1936–2011), својим радовима је подржавао независност Мозамбика и био члан герилских покрета због чега је провео 18 месеци у затвору. Радовима преноси поруку константне чежње народа за миром и црта мотиве традиције попут маски, накита и орнамената7.
Сликарка Флориде Мукабагени (Floride Mukabageni, 1972), прва жена са завршеном средњом уметничком школом у Руанди, преживела је геноцид над народом Тутси 1994. године, али због немаштине прешла у Уганду где и данас живи и ради. Она усклађеном палетом и поједностављеном геометријом приказује фигуре које у различитим положајима доприносе представи традиционалних мотива. Поред уметничког квалитета, дела Мукабагени су од важности јер промовишу уметност коју стварају жене у региону; збирка Музеја уметности Руанде има у колекцији радове само три уметнице из те земље.
Изложбом „WE, THE FUTURE! Савремена уметност Источне Африке“, приказује се уметност аутора који су стварали у земљама источне Африке у времену након 1960. године. Глобално интересовање за рад уметника из Африке, углавном је усмерено на оне из Западне и Централне Африке8. Уметност источне Африке мање је истражена и изложена светској сцени. Није било значајнијих покушаја да се документује и анализира савремена уметност Руанде током последњих деценија од независности Руанде од Белгије 1962. године или након геноцида над народом Тутси 1994. године, иако су оба догађаја снажно утицала на друштво, а самим тим и на уметност. Руандански уметници углавном остају уздржани од тема које се одражавају на одређена осетљива, политичка, питања у друштву и често користе традиционалне теме и мотиве за своју уметност, мада има и оних попут Бенџамин Русагаре (Benjamin Rusagara, 1990) и Брејв „Тангз” Румаризе (Brave Tangz Rumariza, 1998), који пропитују своје окружење и преносе поруке и о полно преносивим болестима. Русагара је рођен у егзилу у Уганди 1994. године након што је велики број чланова његове породице убијен. Веома рано почео је да слика и мотивима одаје почаст жртвама ратова и насиља у региону, истовремено одражавајући атмосферу руандског културног наслеђа. У својим радовима експериментише материјалима као што су земља, песак, вуна и друго. Користећи земљу као уметнички материјал, Русагара жели да се додатно повеже са својим духовним и материјалним наслеђем. Излагао је у Руанди, Кенији, Танзанији и Јапану.
У другим земљама региона, уметници попут Колин Секајуго (Collin Sekajugo, 1980) и Лилиан Мери Набулиме (Lilian Mary Nabulime, 1963) из Уганде, као и Лавренс „Шабу” Мванги (Lawrence Shabu Mwangi, 1985) из Кеније, осликавају своје свакодневнице и подижу свест суграђана и шире заједнице о одређеним здравственим питањима, питањима сиромаштва или питањима избеглиштва, природних непогода и слично. Мванги живи и ради у неформалном „картонском” насељу Мукуру у Најробију где је 2013. године, након што је изашао из локалне банде, основао организацију „Вајуку” уверен да његов рад може да инспирише младе из свог насеља да планирају бољу будућност за себе. Дубоко забринут због неједнакости друштва и недостатка емпатије према људима различитих друштвених, политичких, и верских уверења, његов рад настоји да испита људско понашање и нашу колективну амнезију. У свом раду, Мванги настоји да испита шта нас заиста доводи до тачке губитка осећаја заједништва. Након што су његови радови били излагани у музејима и галеријама у источној Африци, али и Њујорку, Лондону, Паризу и другим великим градовима, део прихода од продаје слика уложио је у подизање објеката образовања и културе (библиотека, школа, галерија, и друго) у свом насељу.
Већина млађе генерације уметника, рођених након већих грађанских сукоба, не проналазе потребу да преиспитују социјалне теме. Из Руанде су и два уметника Исак Ирумва (Isaac Iirumva, 1998) и Кристијан Кинг Дусабе (Christian King Dusabe, 1996), који раде портрете својих суграђана који су пре „истраживачки” него реалистични и позивају на естетске доживљаје радова, рађе него пропитивање одређених социјалних тема. Обојица сликају уљаним и акрилним бојама на платну и папиру, док Дусабе црта и тушем на папиру. Код Ирумве експресивност потеза и боја ствара противтежу сведеним облицима наглашених контурних линија, док софистицирано, препознатљиво, Дусабеово дело заснива се на детаљном моделовању људских фигура, прецизном цртежу и чисто композиционом решењу сцена.
Поред приказа портрета, уметници Источне Африке опредељују се и за апстракцију. У исламским земљама традиционално се нису приказивале фигуре већ углавном геометријa и орнаменти8. Уметник Хусеин Салим (Hussein Salim, 1966) рођен је и одрастао у пустињи у Судану. У селу није било приступа књигама или сликама, те је одсуство визуелних референци хранило његову машту и жељу за цртањем и сликањем. То га је поставило на пут апстракције која је главно обележје његовог рада.
Насупрот тешкој стварности источне Африке, сликарство и скулптуре које долазе из региона су пуне колорита, представљају интимна сведочанства о свакодневним надама, страховима и чежњама портретисаних људи из региона. Користећи селективне детаље, аутори оживљавају фигуре и чине их универзалним, додатно пружајући прилику за различите наративе, поред оних о турбулентним временима кроз које пролазе. Фигуре су обично изведене у препознатљивим и визуелно драматичним облицима региона, те представљају основна људска осећања, страст, инстинкт, слабости, борбу и још много тога.
Са друге стране, док се уметници Источне Африке баве својом савременом заједницом и шаљу поруку о потреби за заједништвом и светлијом будућношћу, уметник Немања Миленковић (Нови Сад, 1996) за свој мастер рад Четири минута тишине на Академији уметности Универзитета у Новом Саду бива инспирисан феноменом убистава активиста за заштиту животиња која су се десила у Источној Африци пре више деценија и слика мачету, мотив који се скоро никада не би нашао на сликама уметника из Источне Африке.Референце:
- Kultermann, U. (1969). New directions in African architecture. New York: George Braziller Inc.
- Littlefield Kasfir, S. (1999). Contemporary African Art. London: Themes & Hudson
- Кнежевић, А., Дибасен! Нанусес, Д., & Шивуте, Н. (2020). Reflect – Намибија 30 година након ослобођења. Београд: Музеј афричке уметности, Збирка Веде и др Здравка Печара.
- Willett, F. (2002). African Art. London: Themes & Hudson
- Hammerich, U., & Maizaud, J. J. (1998). Guy Karangwa Omega – Peintre du Temps. Aurillac: Sepia
- Gubić, I., Ngenzi, V., & Mošić, P. (2021). Guy Karangwa Omega: artist in challenging times. Novi Sad: Center for Sustainable Urban Development and Culture „Structure“, Kigali: Rwanda Art Museum.
- Beiber, U. (1968). Contemporary Art in Africa. London: Pall Mall Press Ltd.
- Von D. Miller, J. (1975). Art in East Africa – A Guide to Contemporary Art. Nairobi: Africa Book Services
You must be logged in to post a comment.