Izostalo uzbunjivanje za visoku korupciju

Zakon o zaštiti uzbunjivača primenjuje se nešto više od dve godine, ali još je rano govoriti o svim njegovim efektima. Podaci za prvih šest meseci 2017, pokazuju da se broj ljudi koji se sudovima obraćaju za zaštitu smanjuje u odnosu na prethodnu godinu. Na sudovima u Srbiji su tokom prve dve godine primene Zakona o zaštiti uzbunjivača ukupno vođena 443 postupka iz ove oblasti, pokazuje statistika Vrhovnog kasacionog suda. Prema podacima za prvih šest meseci 2017. godine, broj slučajeva koji se odnose na uzbunjivače je u padu. Zakon o zaštiti uzbunjivača usvojen je 25. novembra 2014. godine, kao rezultat rada radne grupe koju su činile osobe iz pravosuđa, državnih institucija, nevladinog sektora, ali i sami uzbunjivači. Primena zakona počinje u junu 2015. godine. Od početka primene do kraja 2015. godine, sudovi su imali 71 slučaj koji se bavio uzbunjivačima, da bi taj broj tokom iduće godine porastao na 295. U prvih šest meseci 2017. godine, sudovi su postupali u tek 77 takvih predmeta. Zakon je osobama koje otkrivaju informacije o kršenju propisa i zloupotrebama omogućio sudsku zaštitu ako je prema njima preduzeta štetna radnja, poput otkaza ili drugačije vrste odmazde. Korupciju i kriminal mogu da prijave unutrašnjim uzbunjivanjem, u instituciji ili preduzeću u kome su zaposleni, odnosno, spoljnim uzbunjivanjem nekoj od nadležnih institucija. U slučaju da su pretrpeli štetnu radnju, uzbunjivači se za zaštitu obraćaju višim sudovima. U odvojenom postupku mogu od suda da zatraže izricanje privremene mere – kojom se štetna radnja prekida dok traje postupak o zaštiti. Takođe, uzbunjivači mogu da pokrenu i treći postupak, pred osnovnim sudovima, u kome bi tužbom tražili ocenu zakonitosti akta kojim su, na primer, dobili otkaz ili im je promenjeno radno mesto nakon što su prijavili korupciju. U periodu od juna 2015. do jula 2017. godine, viši sudovi su u radu imali 261, a osnovni 23 slučaja koji su se odnosili na zaštitu uzbunjivača. Većina ostalih slučajeva vođena je pred apelacionim sudovima, po žalbama na odluke viših i osnovnih sudova.

Snežana Andrejević, sudija Vrhovnog kasacionog suda i član radne grupe koja je radila na pisanju Zakona, kaže da ovakva statistika nije iznenađujuća i da će broj slučajeva verovatno polako rasti, s obzirom na to da su potencijalni uzbunjivači još oprezni: „Ljudi čekaju da vide kako će da prođu drugi uzbunjivači.” Andrejević kaže da bi za relativno visok broj sudskih predmeta u 2016. godini objašnjenje moglo da bude to što kad se donese neki novi zakon, postoji jedan broj osoba koje preko njega pokušavaju da reše svoje slučajeve, koji su već u toku. Dodaje da postoji problem i sa mentalitetom jer ljudi u Srbiji nisu navikli da se za pomoć obraćaju institucijama, već tabloidima, pa misle da je dovoljno da se pojave u novinama i da su na taj način zaštićeni. Istovremeno, to otvara i pitanje obelodanjivanja tajnih podataka. Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti, kaže da manje sudskih postupaka za uzbunjivače u 2017. godini može da znači da oni sada uspevaju da efikasnije zaštite svoja prava unutar firme ili organa gde je došlo do problema, ili da su oni koji sprovode odmazdu prema uzubunjivačima sada oprezniji pa to čine na manje vidljiv i dokaziv način. Ipak, Nenadić navodi da je treći razlog najverovatniji: „Nije došlo do značajnog povećanja broja slučajeva uzbunjivanja, pa samim tim ni do značajnog povećanja slučajeva u kojima bi neko prema uzbunjivačima preduzimao štetne radnje, i posledično, ni potrebe da uzbunjivači traže zaštitu pred sudom. (…) Ovo može da bude posredan pokazatelj da se Zakon nedovoljno koristi za ono što bi trebalo da mu bude osnovna svrha – prijavljivanje nezakonitih i štetnih radnji.” Prema njegovim rečima, Zakon se pokazao kao relativno uspešan jer je obezbedio sudsku zaštitu u nekoliko desetina slučajeva uzbunjivača, ali nije doneo značajan napredak u prijavljivanju i efikasnijem rešavanju nezakonitih i štetnih radnji: “Zaštita uzbunjivača nije sama sebi cilj, ona je sredstvo da se otkriju problemi o kojima uzbunjivači imaju saznanja.” Sudija Andrejević kaže da činjenica da do sada nije bilo uzbunjivanja koje bi se odnosilo na velika i dramatična kršenja nekih prava, poput ekoloških katastrofa, pokazuje „da su ljudi oprezni, da nemaju poverenja još u sudsku zaštitu uzbunjivača jer o njoj nedovoljno znaju.” Stoga bi fokus trebalo da bude na obučavanju onih koji rade u institucijama, kojima se drugi obraćaju kroz unutrašnje uzbunjivanje, ali koji i sami mogu da postanu uzbunjivači. Izvor: CINS (Tekst napisali: Dino Jahić, Milica Stojanović)