režija: Aleš Kurt; dramturgija; Dubravka Zrnčić Ulenović, Nejra Babić; scenograf; Vedran Hrustanović; kostomograf; Melisa Musić Ajkunić; muzika: Damir Nevesinjac i BASHESKIA; koreograf: Kemal Borovac; produkcija: Sarajevski ratni teatar – SARTR (Bosna i Hercegovina)igraju: Mirela Lambić, Maja Salkić, Ana Mia Milić, Alban Ukaj, Sead Pandur, Jasenko Pašić, Adnan Kreso, Davor Sabo, Saša Krmpotić, Anida IsanovićTreće sterijansko veče su obeležile dve predstave koje su publici dozvolili mali predah ne u izvođačkom već u tematskom smislu. Nakon tri „teške“ predstave koje se bave ozbiljnim temama o opstanku, o smrti, egzistenciji… na red su došli humor i satira. Prvo smo imali priliku da u zgradi Pozorišta mladih vidimo kultni Sarajevski ratni teatar (SARTR) i njihovu žestoku satiru koja već samim jezikolomnim naslovom skreće pažnju. U to ime bih predložio čitaocima da probaju brzo da izgovore JEDVANOSIMSOBOAKALOMISTOBO pa će im biti jasnije o čemu se radi.Ova kako bi se u žargonu kazalo „zdravo-dobra bosanska zeza“ se zasniva na kolektivnoj igri svih učesnika tako da su svi glumci ravnopravni i dobijaju svoj deo kolača tj. imaju priliku da u svojih „pet minuta“ kažu i pokažu svoje umeće. Od intrigantnog početka, sa kolektivnim citatom Hamletovog najznačajnijeg monologa, onog koji se nastavlja na „Biti il’ ne biti…“ koji prelazi u „Glamočko gluvo“ kolo, pa tokom narednih osamdesetak minuta publika, pod maskama, je imala razloga da se smeje ali i da se zapita da li je već negde videla ili u svakodnevnici doživela slične ako ne i identične situacije. Sigurno ste i sami nebrojeno puta u bili u nekim toliko apsurdnim situacijama kada vam na kraju od sve muke nije preostalo ništa drugo već da se smejete. To što se u ovoj poletnoj igri reditelj i ansambl koncentrisao na bosansko-hercegovačke probleme ne znači da u svim exYU republikama nije slična ili identična situacija. Veoma lako možemo prepoznati likove i situacije tako da ukoliko zamenimo ime nekog od prikazanih „junaka“ dobijamo poznatu priču. Jedna od najupečatjivijih scena je u kojoj je glavni lik Zlatan koga igra Davor Sabo. Ukoliko apstrahujemo Ibrahimovića i promenimo prezime u Mitrović automatski ćemo se naći u Srbiji, ako ga dalje prevedemo u Modrić onda smo u Hrvatskoj, ili Roglič eto nas u Sloveniji… Pored ovog, najizrazitijeg primera mnogo nam je lakše da se prepoznamo i poistovetimo sa mnogo manje straktivnijim likovima, pomenimo samo kontrolora u tramvaju koji provocira nadležne svojim osmehom, pravnika koga zapošljavaju na direktorska mesta svega što nema nikakve veze sa pravom, samohrane majke koja ne može da dobije posao ali zato joj uporno nude kredite…Kontrapunkt čitavoj priči koja se odvija u prvom planu je ciklična pojava nekog simbolizovanog vrača ili šamana sa nekim apstraktnim totemom koji obično započinje parodične etno napeve koje zdušno svi prihvataju uz igru i pesmu koja nam simbolizuje razna sujeverja kojim ovi naši prostori obiluju diljem nam bivše države i za koje smo svi neraskidivo vezani još od detinjstva, ma koliko im se u svakodnevnom životu podsmevali. Ipak na kraju dana kada ostanemo sami, čini se da svi upražnjavamo neke samo nama znane rituale bilo da su to molitve, mantre, feng šui ili nešto slično što će nas sačuvati od uroka. Dominatna tema je odlazak i iseljavanje mladih a sve češće i čitavih porodica, „trbuhom za kruhom“, sa još izrazitijim problemom što već u drugoj generaciji zaboravljaju svoje poreklo. Generalno ova naizgled razbarušena predstava nam govori o menatlitetu i moralu svih naroda i narodnosti sa ovih prostora samo što su u sarajlije u prvi plan postavili šalu na sopstveni račun a mi „ostali“ se veoma lako možemo prepoznati jer nam se svima to isto dešava. Mislim da će čitaocima biti sve jasno nakon delića teksta: „HOR: Tu smo da vas zajebavamo. Da vi vadite papire koje ne možete izvaditi, shvatite da živite u guzici od zemlje i onda biste otišli u druge guzice od zemalja…“Scenografsko rešenje je prepoznatljivo i apsolutno u funkciji predstave koje takođe možemo sresti u većini gradova u našoj zemlji kao i u zemljama iz okruženja. Mislim da svi mi svakodnevno van centralnih područja gradova u kojima živimo prolazimo pored izbledelih, polusrušenih zidova nekadašnjih fabrika i napuštenih zgrada koji su prekriveni manje više duhovitim grafitima. Kostimografija je takođe smisleno obično/neobična prilagođena dinamici kojom obiluje ova raspevana ekipa koja sa par dodatih detalja plastično oslikava likove i finkcije koji se u datom momentu nalaze na sceni. Pored već pomenutog zlatnog Zlatana i kičastog „velikog Vrača“ upečatljiva je aluzija sa belim kapuljačama koja neodoljivo podseća na „Kju kluks kaln“ u koji su obučeni članovi Hora.Na kraju moramo primetiti da se tokom izvođenja predstave potvrdilo, o čemu smo ranije pričali, da je u zadatim epidemiološkim uslovima, u kojima se odigrava ovogodišnje Pozorje, mnogo teže igrati komediju nego neke ozbiljne predstave. Naime, iz publike je samo povremeno bilo naznaka burnijih reakcija, glasnog smeha, aplauza i slično na šta su gosti iz Sarajeva verovatno naviknuti u ranijim izvođenjima i koje su očekivali. Iskusniji su povremeno mogli da primete da ni glumcima nije bilo jasno zbog čega je publika tako „hladna“, međutim prepolovljena količina publike u sali je na kraju, zdušno nagradila aktere aplauzom kao da je prepuno.Fotografije : Branislav Lučić
Kontrapunkt čitavoj priči koja se odvija u prvom planu je ciklična pojava nekog simbolizovanog vrača ili šamana sa nekim apstraktnim totemom koji obično započinje parodične etno napeve koje zdušno svi prihvataju uz igru i pesmu koja nam simbolizuje razna sujeverja kojim ovi naši prostori obiluju diljem nam bivše države i za koje smo svi neraskidivo vezani još od detinjstva, ma koliko im se u svakodnevnom životu podsmevali. Ipak na kraju dana kada ostanemo sami, čini se da svi upražnjavamo neke samo nama znane rituale bilo da su to molitve, mantre, feng šui ili nešto slično što će nas sačuvati od uroka. Dominatna tema je odlazak i iseljavanje mladih a sve češće i čitavih porodica, „trbuhom za kruhom“, sa još izrazitijim problemom što već u drugoj generaciji zaboravljaju svoje poreklo. Generalno ova naizgled razbarušena predstava nam govori o menatlitetu i moralu svih naroda i narodnosti sa ovih prostora samo što su u sarajlije u prvi plan postavili šalu na sopstveni račun a mi „ostali“ se veoma lako možemo prepoznati jer nam se svima to isto dešava. Mislim da će čitaocima biti sve jasno nakon delića teksta: „HOR: Tu smo da vas zajebavamo. Da vi vadite papire koje ne možete izvaditi, shvatite da živite u guzici od zemlje i onda biste otišli u druge guzice od zemalja…“
Scenografsko rešenje je prepoznatljivo i apsolutno u funkciji predstave koje takođe možemo sresti u većini gradova u našoj zemlji kao i u zemljama iz okruženja. Mislim da svi mi svakodnevno van centralnih područja gradova u kojima živimo prolazimo pored izbledelih, polusrušenih zidova nekadašnjih fabrika i napuštenih zgrada koji su prekriveni manje više duhovitim grafitima. Kostimografija je takođe smisleno obično/neobična prilagođena dinamici kojom obiluje ova raspevana ekipa koja sa par dodatih detalja plastično oslikava likove i finkcije koji se u datom momentu nalaze na sceni. Pored već pomenutog zlatnog Zlatana i kičastog „velikog Vrača“ upečatljiva je aluzija sa belim kapuljačama koja neodoljivo podseća na „Kju kluks kaln“ u koji su obučeni članovi Hora.
Na kraju moramo primetiti da se tokom izvođenja predstave potvrdilo, o čemu smo ranije pričali, da je u zadatim epidemiološkim uslovima, u kojima se odigrava ovogodišnje Pozorje, mnogo teže igrati komediju nego neke ozbiljne predstave. Naime, iz publike je samo povremeno bilo naznaka burnijih reakcija, glasnog smeha, aplauza i slično na šta su gosti iz Sarajeva verovatno naviknuti u ranijim izvođenjima i koje su očekivali. Iskusniji su povremeno mogli da primete da ni glumcima nije bilo jasno zbog čega je publika tako „hladna“, međutim prepolovljena količina publike u sali je na kraju, zdušno nagradila aktere aplauzom kao da je prepuno.
Fotografije : Branislav Lučić
You must be logged in to post a comment.