Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Без обзира на то што је прошло готово пола века од смрти јединог председника и диктатора Друге Југославије, Јосипа Броза, његово вечно почивалиште, еуфемистички и званично названо Кућа цвећа, оправдано, изазива многе контроверзе. Заправо, сви увиди и сазнања у вези са историјатом делатности, несумњиво значајне личности југословенске повести каква је била Јосип Броз, до данас је постало или остало предмет спорења и контроверзи, једнако у оквирима научне и академске заједнице, али и у најширим слојевима српске и постјугословенске јавности. На први поглед сасвим је необично да разговори или сећања на период историје Југославије и српског народа од 1945. до 1990. године разбуђују и „усковитлавају“ приличан степен емоција и запаљивих страсти. Када је у септембру 2024. године нагло актуелизовано питање измене намене објекта Куће цвећа, те могућност измештања посмртних остатака Јосипа Броза, али и његове супруге Јованке Будисављевић Броз на другу локацију, резултати истраживања јавног мишљења у Србији о поменутој теми били су занимљиви. Наиме, негде око шездесет процената испитаних грађана успротивило се датој могућности, иако свега двадесетак посто од тих присталица задржавања досадашње намене Куће цвећа још увек негује позитиван сентимент о титоистичкој епоси у својој свести. Колико су дати резултати истраживања јавног мишљења о овој теми, као и методологија која је употребљена у сврхе њиховог добијања релевантни сасвим је друго питање, чак и маргинално. Међутим, наведени резултати откривају знатну комплексност детерминисања карактера колективне свести код српског народа и грађана Србије када је реч о њиховом односу према идеји југословенства, историји Југославије, али и према титоистичком диктаторском режиму (1945-1980). Уистину, постоји висок степен необјективности, самим тим и неодговорности према сагледавању историје југословенске идеје и државе која је постојала осамдесет година, посебно када је реч о улози Јосипа Броза у том, за српски народ, судбоносном периоду повеснице западног Балкана. Историјат Другог светског рата на простору некадашње Југославије, као и комунистичког, односно партизанског покрета отпора против агресије и фашистичке окупације изузетно добро су документовани у југословенским и светским фактографијама и историографијама после 1945. године. Међутим, српска и југословенска историографија у време титоистичке владавине комунистичке партије ту историографију прожела је, боље рећи „опхрвала бременом“ сопствених идеолошких доктрина и начела, као и погледа на улогу Јосипа Броза и Народноослободилачке војске у Другом светском рату. Идеолошка историографија о улогама Броза и НОВЈ предствљала је и неопходан удеони камен у фундаментима изградње неподношљивог култа личности вође Друге Југославије, а зарад вишедеценијског опстанка комунистичке ауторитарне номенклатуре на власти у несрећно скројеној и самим тим неодрживој држави самоуправног социјализма. Механизми (изградња идеализоване и романтизоване „слике“ о борби партизанског покрета у Другом светском рату, свакако утемељене у основама историјске истине, као и Брозовог култа личности) примењивани у процесима постизања датог циља (одржања комунистичког руководства на власти) продуковали су и један опасан споредни ефекат у конституцији менталног склопа и колективне свести српског народа о сопственом идентитету и положају, који ће након 1980. године и смрти Јосипа Броза постати нуклеус генезе пренаглашене самокритичности, па и негације доказаних духовних и националних вредности српског етницитета и то у већем делу јавности у Србији, док ће код мање заједнице грађана наше отаџбине изазвати и појаву аутошовинизма.
Српски аутошовинизам био је крајњи, исходишни, духовни циљ комунистичког покрета у Југославији, несумњиво заснован на постулатима политичких координата у којима се кретала револуционарна борба Партије и Јосипа Броза од 1919. до 1980. године. Од оснивања Комунистичке партије Југославије после формирања прве заједничке јужнословенске државе српски народ и Србија посматрани су као „хегемонистички социолошки феномен“ који „ремети“ односе између југословенских националних заједница (чак и оних непостојећих између два светска рата, попут бошњачке, црногорске или македонске), те су револуционарни елементи крајње политичке левице у тадашњој држави усвојили становиште према коме је потребно хитно „обуздати“ све духовне вертикале српског национа изграђене на фундаментима грађански устројених друштава у Европи. Истовремено, захтеван је и бруталан, „класни“ обрачун са носиоцима укупног развоја (па и оног духовно-културолошког) српског друштва, заправо са његовим националним елитама. Тај обрачун брутално је окончан у последњим месецима Другог светског рата и окупације, као и у првим годинама након завршетка револуције. Тито је лично одговоран за незаконите масовне ликвидације преко шездесет хиљада грађана земље у којој је он успостављао свој лични режим. Убијени, често потпуно невини цивили који са ратом и политиком нису одржавали ниједну везу, представљали су темељ српске националне и грађанске елите. Зато је та заједница прва уништена у новој Југославији. Сличан обрачун био је усмерен и против другог, грађанског покрета отпора у Југославији против окупације фашистичких Сила осовине. Зверска ликвидација Југословенске војске у отаџбини, тј. четничког покрета отпора, те њеног команданта Драже Михаиловића представљали су предуслове за остварење свих циљева револуције коју је предводила КПЈ, а њен први циљ био је долазак на власт. Нова револуционарна власт изложила је посебном облику сатанизације свих за њу идеолошки непоћудних политичких субјеката у Југославији, па су ту судбину дочекали и четнички покрет, као и српске националне елите. На основу одлука Првог и Другог заседања Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) из 1942. и 1943. године Југославија је проглашена републиком, краљу Петру II Карађорђевићу и династији Карађорђевић забрањен је повратак у земљу, а држава је преуређена у складу са федералистичким принципом. Устројено је шест федералних јединица-држава/република (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија и Србија), док је Народна Република (касније Социјалистичка Република) Србија уређена као држава са две аутономне јединице (АП Војводином и у почетку са Косовскометохијском аутономном облашћу, касније Аутономном Покрајином Косово и Метохија, односно Социјалистичком Аутономном Покрајином Косово). Одлукама нових власти проглашено је постојање нових нација, које су издвојене из српског националног корпуса – црногорска, македонска и касније муслиманска. У складу са уставима Југославије (Федеративне Народне Републике од 1946. године и Социјалистичке Федеративне Републике од 1963. године), који су фреквентно мењани (1946, 1963, 1974. године), те стварањем аутономних јединица у оквиру само једне федералне јединице, Србије, сужаван је, а касније и потпуно неутралисан утицај Србије на било које политичко-економске и духовно-културолошке процесе у другој Југославији.
Тиме је остварена давнашња идеја КПЈ (од 1952. године Савеза комуниста Југославије) да улога српског народа у животу Југославије буде потпуно минимизирана са сузбијањем афирмисања његовог духовно-историјског и национално-идентитетског развоја. Уништена српска национална и грађанска елита, уз опстанак нове, политичке, комунистичке елите српског народа пасивизирала је српску националну иницијативу у држави и то до крајњих граница. Српске политичке елите у Титовој Југославији, готово искључиво водиле су рачуна о очувању, револуционарним путем, стечених политичких положаја и одређених материјалних синекура. Став југословенских комуниста на челу са Јосипом Брозом у погледу решавања националног питања састојао се у премиси да су све нације добиле своје националне јединице отелотворене у функцијама федералних јединица/република. Сепаратистичке тежње свих других политичких елита, посебно словеначких и хрватских, као и албанских на Косову и Метохији непрестано су афирмисане, да би у поступку даљег лабављења веза између федералних јединица, у процесу тзв. „федерирања федерације“, те након усвајања устава из 1974. године, Југославија, коначно модификована у специфичну конфедералну заједницу, која се у страховитом грађанском рату, на прагу нове, постхладноратовске епохе, урушила почетком деведестих година претходног столећа. Привид функционалности политичко-правног и економског система у Титовој Југославији остварен је путем афирмисања идеологије „братства и јединства“ шест југословенских народа и неколико националних заједница (народности), те идеолошко-економским системом реализованим у изградњи „самоуправног социјализма“. Дакле, не више југословенства, било „троплеменог“ или „интегралног“. У политичкој пракси, дата идеологија имала је посебан израз у појму „титоизма“.
[1] Титоизам, као најзначајнији субелемент идеолошког „ткива“ структуре социјалистичке Југославије извршио је огроман утицај на завидно постигнуту измену сегмената колективне свести српског националног корпуса, посебно у домену његовог разумевања сопствене историјске улоге и националних интереса у будућности. Српско друштво изгубило је карактеристике грађанске духовно-културолошке вертикале, а на тај начин и спремност за поновним укључивањем у глобалне процесе развоја на крају претходног столећа. Деценије дисконтинуитета са српском националном и грађанском мисли, уместо које је у свест и ментални склоп српског колективитета неприродно „накалемљена“ југословенска идеја и комунистичка идеологија за последицу су имали да у процес распада југословенске државе српски народ уђе потпуно неспреман, а да тек од пре неколико година почне одлучан напор усмерен према обнови „порушене“ српске државности и националног идентитета. Поменута неспремност огледала се и у чињеници да је до почетка овог века у српском друштву ојачала заједница веома утицајних аутошовинистичких кругова, коју многи пратиоци савремених процеса и стања идентификују са појмом припадности тзв. групацији грађана Друге Србије. Без обзира што се тај, истина, мањи део српске јавности „заклиње“ у начела демократије, слободе, индивидуалности, бескомпромисне борбе против свих облика ауторитарне организације и практиковања власти, истовремено дата јавност негује брижљиво стварани и одржавани култ личности Јосипа Броза. Многи би помислили да је дата теза парадоксална, што можемо да разумемо, али је несумњиво и истинита, а онда и прихватљива када успемо да сагледамо споне између култа личности Јосипа Броза, титоизма као идеолошког израза његове диктатуре и политичког сензибилитета тих аутошовинистичких елита.
Широки слојеви јавности у Србији негују индиферентан однос према култу Јосипа Броза, а онда и у погледу његовог вечног почивалишта, док ти аутошовинистички кругови култ Броза (самим тим и Куће цвећа, као
post mortem идеолошког печата југословенске комунистичке диктатуре над колективном свести српског народа) исправно перцепирају као идеолошки нуклеус стално присутне политике ограничавања и елиминисања, за њих тако опасног српског националног идентитета. Кућа цвећа савршено се уклопила у брижљиво осмишљену доктрину водећих личности комунистичког режима после 1980. године које су се истински трудиле да очувају култ личности Јосипа Броза. Из тих разлога, наведени маузолеј направљен је у објекту где је југословенски председник и диктатор обављао своје професионалне дужности у последњим годинама свог живота (нарочито након прогона извршеног над Јованком Броз), а његов ентеријер требало је да служи паролашкој политици као сегменту помињане доктрине утемељене у крилатици „И после Тита – Тито“. У тој пароли и доктрини крију се сви одговори у вези са многим контроверзама које су постојале или опстојавале у српској јавности од 1980. године до данас. Потребно је очувати култ личности Јосипа Броза као залог опстанка антисрпске доктрине коју негују аутошовинистички кругови Друге Србије. Видљиви, материјални израз тог култа узидан је у темеље Титове Куће цвећа. Међутим, постављамо питање да ли би онда било сасвим прихватљиво да Титови посмртни остаци буду премештени из Куће цвећа на неку другу локацију, попут Алеје заслужних грађана на Новом гробљу у Београду или у Долину хероја на Тјентишту, знеменитом месту Битке на Сутјесци? Одговор је веома потврдан, али да ли би тај чин коме се већи део грађана Србије из различитих мотива противи, на било који начин био целисходан или функционалан? Одговор је максимално негативан. Колективна свест српског етницитета нарушена је у много ширим, свеобухватнијим, мултидисциплинарним процесима разградње српске духовне вертикале, где би у условима борбе за обнову српског националног идентитета уклањање посмртних остатака Јосипа Броза из Куће цвећа представљало само још један политички акт који би условио додатне идеолошке антагонизме унутар српског етничког колективитета, а да при том не би генерисао преко потребно национално суочавање са историјским заблудама (титоизам, југословенство, Југославија) српског народа. Само дато суочавање могло би да узрокује отклањање аутонегације националних вредности српског етницитета, а део тих негација представља и култ Јосипа Броза. Тај циљ можемо постићи јасним повратком образовних институција, посебно оних високошколског карактера, под надзор национално освештене државе. Сасвим је јасно да Тито није заслужио маузолеј у коме почива и тамо није требало да буде сахрањен. Неко ће казати да су достојанствену сахрану, па и посебно вечно почивалиште добили и многи светски државници који у били протагонисти глобалних процеса у претходном столећу, попут Черчила или Де Гола, и то је истина. Међутим, поред чињенице да су Рузвелт, Черчил, Де Гол и Тито били савременици и велики борци против тоталитаризма Сила осовине, историјска је истина и факт да је од њих једино Тито био одговоран за насилну смрт грађана сопствене земље и то из идеолошко-политичких разлога. Исто тако, несумњивост околности према којима је он био вођа једног ослободилачког покрета у Другом светском рату, нас, потомке бораца свих покрета отпора из Другог светског рата обавезује да угасимо идеолошке поделе у будућности, а не да их поново разбуктавамо, те да мртве оставимо да почивају у миру. Мртви не могу да нас оживе, може само Бог и пијетет према народним херојима и јунацима наше трагичне прошлости. Један од њих вапи да његове кости буду опојане и достојанствено сахрањене. Наравно, реч је о ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, вођи другог, партизанима супротстављеног покрета отпора у Другом светском рату у Југославији. Његова једина кривица била је та што је рат изгубио, даље је постала историја. Можда би проналазак његових посмртних остатака и достојанствена сахрана у неком достојном гробу коначно измирила леву и десну политичку Србију. Можда би та Србија смогла снаге да каже: „Не дирајмо гробове, не узнемирујмо мртве и угасимо занавек култ личности крвника Јосипа Броза“. Почивао у миру и у Кући цвећа.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Стевановић, Лада (2006). „Реконструкција сећања, конструкција памћења : Кућа цвећа и Музеј историје Југославије”.
Зборник радова Етнографског института САНУ. 26: 101—116. Архивирано из оригинала 5. 3. 2016. г. Приступљено 18. 1. 2018.
[1] Титоизам је израз којим се означава службена идеологија, односно друштвено-политичко уређење бивше Југославије у периоду када је њоме владао Јосип Броз Тито, прецизније у периоду од раскида са Источним блоком од 1948. године, па све до друштвено-економских реформи крајем девете деценије претходног века, непосредно пред распад државе. Сам израз се у Титовој Југославији није службено употребљавао, делимично зато што су га као први употребили совјетски и други стаљинистички пропагандисти као пежоративни термин. Термин „титоизам“ описиван је као ревизионистичко скретање с „правог“ пута, односно, као „издају“ темељних принципа марксистичко-лењистичке, односно комунистичке идеологије. У СФРЈ се, пак, као израз за службену идеологију користио термин „самоуправни социјализам“, односно социјалистичко самоуправљање. Титоизам означава диктаторски режим Јосипа Броза и комуниста од 1945. до 1989. године
Related
