КАД САМ БИО ГАРАВ – НОВА ПРЕДСТАВА ПОЗОРИШТА МЛАДИХ

КАД САМ БИО ГАРАВ – НОВА ПРЕДСТАВА ПОЗОРИШТА МЛАДИХ

Рођен 14. марта 1932. године у Мокрину, у Банату, у равници за коју је умео да каже да је „земља без одјека, где јата птица не лете, већ се могу убрати, где је Млечни пут до колена и где звезде расту у жбуњу”– Мирослав Мика Антић, сликар, писац, песник, новинар, режисер и глумац, вечити дечак раскошне имагинације, малих ствари и првих љубави, боем са стилом – добио је нову представу у Позоришту младих у Новом Саду, једном од Микина четири града.

Писац текста Миливоје Млађеновић и редитељ Стеван Бодрожа урадили су заиста сјајан посао, избегавши стереотип класичне Микине биографије чијих се ограничавајућих оквира сам песник грозио. Неки факти су провучени кроз глуму, неки кроз гатање Циганке а окосница је на самим стиховима и емоцијама. Све ово још више је подигнуто сјајним избором музике и одличном глумачком екипом. Премијера је била 14. октобра 2020.

Представа је за све који понешто знају о Мики Антићи и за оне који воле његове стихове. Може да заинтересује и оне који се до сада нису удубљивали у Микино чудесно, весело и прашњаво банатско вашариште, у векне белог хлеба и пекмез, у 4 бела коња и 4 бела кера. За оне који не знају за друга Милета Дилеју стрељаног на почетку Другог светског рата, за Микину прву школску песму преписану од Десанке Максимовић, за Чохано, за твоје-најтвоје. Може да се погледа и више пута како би се покупиле све те сјајне Микине искре, да се обнови градиво.

Емоција неће изостати, биће и понека суза, и све то на неколико десетина метара од Микиног споменика у Дунавском парку и неколико стотина метара од његове другарице Мире Бањац која му је поклањала чарапе да не озебе, док је бежао од свог двојника и свих који га не „остављају на миру”.

Искрено нам је жао што није могло без оно неколико вулгарних речи, покрета и псовки због школараца који су били присутни. Такође, можда не би било лоше додати неки висећи микрофон јер се не чује добро сваки сегмет.

***

…Нико не зна да ме пољуби

тако тужно у око кад плачем

као моја мати.

Мора бити да је моја лепа мати

кума оне много жалосне госпође

на икони у манастиру Крушедолу.

***

Послушај ме, боже, велики господине,

ако ме још некад поново будеш правио,

молим ти се, удеси ми да не будем

ни милицајац,

ни цар,

ни Ром.

Претвори ме у једно велико дрво.

Сто година тако да растем

и да ме онда посеку.

Наћве од мене да направе.

Сто година у мени тесто да месе

Од хлеба сав да се распаднем.

„Стварност је стварнија ако јој додаш нестварног”. Наша срдачна препорука –нека то буде у Позоришту младих, уз мало Микиног нестварног.

 

Текст: В. Раонић;

Фото: Позориште младих;