Пише: Спасоје Томић
У савременој политичкој пракси Србије појава грађанских активиста који се организују у такозване блокадере представља један од најзанимљивијих феномена последњих година. Ови покрети користе јавне демонстрације, блокаде саобраћаја и медијски обликоване акције како би изазвали видљиви притисак на институције. Међутим, последњи догађаји јасно показују да је председник Републике Србије, Александар Вучић, демонстрирао изузетну способност да се носи са овим изазовима. Он је успио да, без директног сукоба или насилног супротстављања, обезбиједи лидерску побједу која се мјери и медијском, и психолошком, и симболичком доминацијом.
I. Историјски и теоријски оквир
Блокадери представљају специфичну форму грађанског активизма. У теорији социјалних покрета, ефективан отпор захтева јасне циљеве, организацију и доследност. Међутим, блокадери често функционишу као мрежа слабо повезаних група које импровизују у сваком кораку. Свака промјена мјеста окупљања, свако ново правило или нова порука доводи до интерне конфузије.
Овај феномен је кључан за разумевање начина на који је Вучић успио да побиједи покрет, јер у стварности, побједа није постигнута физичком или репресивном силом, већ интелектуално, психолошки и стратегијски.
II. Контрола наратива
Први и најзначајнији елемент успјеха председника Вучића била је потпуна контрола медијског и јавног наратива. Блокадери, иако гласни и упорни, често су били нејасни у својим захтјевима и приоритетима. То је омогућило властима да успоставе наратив у којем се јавност представља као рационална и стабилна, док су блокаде приказане као чин који нарушава нормалан живот грађана.
У овом процесу јавна перцепција је постала одлучујућа, блокадери су видљиви, али неефикасни, са друге стране власт је „невидљиви, али свевидећи арбитар реда“. Управо оваква симболичка доминација представља темељ савремене политичке побједе.
III. Стратегија стрпљења и корак-по-корак
Други важан елемент победе био је тактика стрпљења. Умјесто директне конфронтације, Вучић је примијенио стратегију која се може описати као „пасивни притисак“.
Власт је анализирала сваки корак, без импулсивног реаговања.
Related
