Tрибина „Траговима сећања: Француска и последице слома Србије 1915. године“ одржана је у понедељак 24. фебруара у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач била је др Александра Колаковић.
На почетку предавања Колаковић је подсетила да када помислимо на француско-српске односе у протеклих 180 година доминира сећање на најславнији период у коме се исковало „братство по оружју“ два народа. Култ захвалности према Француској био је присутан и у новој држави Краљевини Срба Хрвата и Словенаца – Југославији, али су темељи о идеји „вечитог пријатељства“ подигнути већ у току рата, а посебно у време слома Србије 1915. године.
Пошто је на заједничком састанку владе и Врховне команде у Призрену 24. новембра 1915. године донесена одлука о повлачењу пред надмоћнијим непријатељем, српска војска кренула је преко севера Црне Горе и Албаније ка јадранској обали. Повлачење се, уз страшне жртве и губитке, завршило 15. јануара 1916. године.
Међутим, на заједничкој конференцији Француске, Велике Британије и Италије, одржаној од 6. до 8. децембра 1915. у Шантијиу у Француској, начелник француског Генералштаба, генерал Жозеф Жофр, признао је да су савезници најодговорнији за пропаст Србије, јер помоћ није стигла на време.
Француска је активирала своју мисију у Бриндизију, а формиране су још и британска и италијанска мисија. Вођа je био генерал Пијарон де Мондезир, командант 52. пешачке дивизије, одличан познавалац Србије и Балкана.
Француски генерал прешао je у Албанију 22. децембра како би се сусрео са краљем Петром Првим Карађорђевићем у Валони. Видевши исцрпљене српске војнике, Мондезир је од француске Врховне команде затражио да заједно са савезницима одреде сигурно место. Крф му се чинио као добро решење. Евакуација српске војске започета 17. јануара, окончана je крајем фебруара 1916, при чему је на Крф евакуисано 145.000 људи и 34.000 коња и волова.
– Када се јула 2019. године у српским медијима појавила информација да ће једна улица у Београду добити име по генералу Мондезиру, већи део српске јавности није знао ко је поменута личност, нити зашто је заслужио да једна улица у престоници Србије носи његово име, мада је био носилац два српска ордена – нагласила је Колаковић.
Геополитичке промене, међународни односи, социјалистички период у Југославији, рат на простору бивше Југославије, бомбардовање 1999. године, као и неконтинуирана брига о наслеђу прошлости, утицали су да дође до заборава и потискивања сећања на поменуте догађаје, процесе, појаве и личности.
Иако се у време комеморативних свечаности у Паризу новембра 2018. године, Србија осећала понижено, грешка која је настала и обележавање стогодишњице Великог рата вратила је места сећања преко појединаца и породица оних који су заједно ратовали у оквире породица и кругове пријатеља, а потом у шире друштвене оквире. Сведоци смо назнаке нове француске стратегија за Балкан која је априла 2019. године у Београду започела одавањем почасти Милунки Савић и говором француског председника Макрона на српском језику испред Споменика захвалности Француској.
Добар пример неговања сећања јесте чињеница је на Сретење 2020. године у згради резиденције српског амбасадора у Паризу уручен Сретењски орден другог степена градоначелнику француског града Жозије, у коме је био смештен Универзитетски батаљон у време Великог рата.
You must be logged in to post a comment.