M.I.R.A. - VOJVOĐANSKE VESTI

Pozor! Pozorje! – piše Dragoljub Selaković koncept, režija i dizajn scene: Andraš Urban; dramaturg: Vedrana Božinović; kompozitor: Irena Popović Dragović; kostimograf: Marina Sremac; scenski pokret: Aniko Kiš; produkcija: Bitef teatar – Beograd igraju: Mirjana Karanović, Suzana Lukić, Anđela Jovanović, Isidora Simijonović; Gorica Regodić; muzičari: Danilo Tirnanić, Ivan Mirković Mira + Mira x Urban = M.I.R.A. → istina se ne prašta! … misao koja se, ovom bednom piskaralu, cele noći vrzmala po glavi nakon odgledane sedme predstave u zvaničnoj konkurenciji ovogodišnjeg Pozorja tako da sam s nestrpljenjem čekao da se probudim i da, po ustaljenom redu i redosledu, započnem ovo pisanije s istom. Ako sam nešto naučio za ovih nekoliko decenija motanja po pozorištu, to je da postoje: predstave i Predstave, da postoje pozorišta i Pozorišta, da postoje glumci i Glumci, reditelji i Reditelji… uvek sam se trudio da se motam ili da se približim tim i takvim Pozorištima, da gledam Predstave u kojim igraju Glumci a režiraju ih Reditelji… možete da ih volite ili ne, mogu da vam se svide ili ne, možete da ih mrzite… možete šta god hoćete ali te Predstave, ta Pozorišta, ti Glumci, ti Reditelji poseduju/nose u sebi taj dar, taj magnetizam, tu magiju ili auru, koja se rečima teško ili ju je nemoguće opisati, koja čini Pozorište. Taj dar/magnetizem koji oni poseduju, je ono što privlači ljude, zbog čega ulaze u zgradu ili odlaze na mesto na kome se dešava Pozorište. (pod terminom ljudi podrazumevam sve one koji ulaze/dolaze u pozorište, bilo da su to zaposleni ili publika). To je u nakraćem lični stav, potpisnika ovih redova, o predstavi koja će ostati u analima, ne samo Pozorja nego, srpskog teatra. Andraš Urban je, koristeći povod, obeležavanja tridesetogodišnjice nastanka Bitef teatra, na sebi svojstven način, ispovratio sopstvene teme i dileme, iskreno i žestoko, pa kome se svidi, svidelo mu se, kome se ne svidi… ko preživi pričaće potomstvu! Nešto mi govori, oni koji se bave pozorištem znaju o čemu pričam, i nekako sam siguran da je Mira Trailović zadovoljna njegovim i učinkom celog tima koji učestvuje u ovom projektu, ona sigurno posmatra sve ovo što se dešava. Takođe, mislim, bar onoliko koliko znam, da bi tu svoju emociju vešto prikrila i kazala: “Dobro, to smo obavili i šta sad, idemo dalje…”

Naravno, da ovakva predstava ne bi bila moguća bez ogromnog doprinosa dramaturga Vedrane Božinović i ostalih iz kreatvnog tima, naravno glimica, na čelu sa neponovljivom Mirjanom Karanović, koja je po svemu sudeći preuzela štafetu svoje imanjakinje u nevoljenju ali sa druge strane i u respektabilnosti koja se prema njoj iskazuje. Vedrana Božinović je i ovoga puta svojim pronicanjem u kreativnost procesa koji pokreće Urban uspela da iz mora ideja koje se “bacaju u vazduh” i izranjaju u eksperimentalnom, radioničarskom procesu koji on neguje, artikuliše esenciju i pretoči je dramski tekst verbalnog ili neverbalnog karaktera. Nameran saučesnik u ovakvim projektima je već nezaobilazna Irena Popović Dragović koja bi, čini se, mogla da komponuje muziku i po telefonskom imeniku tj. da za isti napravi intrigantnu muzičku pratnju. Marina Sremac, kao i uvek, svojim kostimom dodaje i boji zadatu atmosferu na najbolji mogući način. Posebno bitno je i to da smo u kratkom vremenskom periodu imali priliku da vidimo dve predstave koje govore o dve heroine koje su posvetile živote teatru, sarkastično možemo da primetimo da je ipak postignut civilizacijski napredak u smislu da je Karolina Nojber sahranjena van groblja za razliku od Mire Trailović. Urban je apsolutno u pravu kada kaže: “Svestan sam da je ponekad mnogo opasnije dirnuti u pozorišnu čaršiju nego u vlast, ili u politiku. Vlasti bi bilo dovoljno da ima samo malo smisla za humor. Ali čaršija ne prašta. Gde su nam te takozvane kritičke predstave za koje tvrdimo da ih ima, da smo to već sve radili, ogulili i naciju i veru i državu i čoveka i sve…” iz tih i sličnih razloga je ne omiljen kod kolega slično Miri Trailović koja je svojevremeno govorila: “Lek je, dakle, u jednom novom pozorišnom konceptu. Nema u svetu glumca koji uđe u pozorište i bezbedan je do kraja života – a kod nas je to redovan slučaj. To se mora eliminisati, makar bilo u suprotnosti sa samoupravljanjem, sa Ustavom. U pozorištu takvih prava ne sme da bude. Neko ko za godinu dana dokaže da nije dobar glumac, ima da traži mesto sekretara u preduzeću, a ne da sebe zove glumcem i celog života prima platu, iako na to nema pravo.” Na to se Urban nadovezuje: “Želim da kažem da će doći neki klinci koji će preko noći promeniti brave naših pozorišta. I gotovo. Počistiće se ostaci mrtvog teatra. Provetriće se pozorište i smrad leša će nestati. Krenuće od praznog prostora, i tako dalje…”

Sa takvim izjavama i sa takvim stavovima kojima je apsolutno bliska Mirjana Karanović sigurno nećete biti omiljeni u pozorišnoj čaršiji. Veoma brzo će zaboraviti sve sjajne predstve, filmove, projekte… koje ste napravili, potceniti sve nagrade i priznanja koje ste svojim radom zaslužili i sigurno će pronaći način da vas povrede ili onemoguće u daljem radu ili ćete jednostavno biti primorani da životni i egezinstencijalni proctor potražite tamo gde se vaše stvaralaštvo adekvatno vrednuje. U svemu tome zadivljuje ta donkihotovska borba sa vetrečanjama Bitefa i kao festivala i Bitef teatra koji već decenijama istrajava u naporima da ubrizga transfuziju sveže krvi u baruštinu koja često preovladava u našem teatarskom životu uz časne izuzetke. Nepravedno i nepristojno bi bilo ne pomenuti tri mlade glumice koje su sa dužnim respektom saučestvovale u stvaranju ovog jedinstvenog doživljaja na sceni i svesno prihvatile da zajedno sa Mirjanom Karanović “slavno poginu” na sceni. Tu je prošlogodišnja dobitnica Sterijine nagrade iz Fonda „Dara Darinka Čalenić″, za najbolju mladu glumicu, Isidora Simijonović, Anđela Jovanović i Gorica Regodić. Ovo bedno piskaralo našim čitaocima iskreno preporučuje da ukoliko budu u prilici bilo kada i bilo gde pogledaju ovu predstvu po šifrom M.I.R.A. koja će im pomoći da shvate zašto se u pozorištu često koristi floskula “daske koje život znače”.

Ono što se i moglo očekivati je činjenica da će biti i onih kojima se ovakav koncept neće svideti, da mnogo više vole komforniji odnos prema pozorištu i za koje je Talijin hram sredstvo namenjeno za odmor i razonodu što svedoči prosečna ocena publike: 4,18.

Related