Paorske peći su nestale iz domaćinstava. Baš kao što su s napretkom tehnologije sa dvorišta i štale nestali i dedini konji. Ono što je dobro, jeste da ih kantautor Samuel Kovač još uvek opevava u lirskoj pesmi posvećenoj dedinim konjima konja I tako čuva od zaborava. Nestali su i salaši, a sa njima i jednostavan, ali miran život porodica, koje su i pored napornog rada u polju na suncu, nekad šibani vetrovima i kišom, mir našle u hladovini ispod starih krošanja drveća, jedino osveženje bila je voda iz iskopanog bunara. I imala je sjajan ukus. Kao i zimi, jela iz paorskih peći, bilo da je meso pečeno u tepsiji, krompiruša ili kupus, sarma. I u subotu, pita.Ubrzo se nekako koračala ka modernom načinu života i sve staro je eliminisano, nije bilo potrebno. I kraljevsko grejanje na paorske peći. Ali gorki osećaj istine je ostao. Da bi došlo vreme kada se sve više okrećemo prirodi, više volimo prirodne elemente od hemijskih, a vraćamo se onom kvalitetnom iz prošlosti, obnavljamo drevne, stare zanate. I tako seljačke peći doživljavaju svoju renesansu. Još kako je dobro kad zimi sedite na klupi oko peći i grejete leđa.Ovom dugotrajnom poslu posvećuje se u zadnje vreme i petrovački majstor keramičar Jaroslav Ribovič, za izgradnju peći rekavši: „Proces zidanja nije lak. Ni mnogo majstora za zidanje nema. Ja se sada bavim takvim starim zanatima kao zidanje paorskih peći. Nema mnogo majstora ovog zanata. Uostalom, pre pet godina sam se fokusirao na ovaj posao. Do sada sam uradio samo pet peći u Kisaču, Petrovcu, ali šta reći, ljudi u sadašnje vreme nisu zainteresovani, a i nemaku mesta gde bi je sazidali.Na pitanje koliko godina traje jedna pećnica, majstor odgovara: „Mogu vam garantovati da će trajati 50 godina. Ali za ovakav posao ni majstora nema, jer je to prljav, težak posao. Ja sam ovaj zanat naučio pre sedam godina od majstora Ondreja Cerovskog iz Petrovca, iz Kulpinske ulice.“Takođe, može se primetiti iz ugla posmatrača da zidanje nije ni lako ni jednostavno, a još treba dodati da je jako prljav zanat. A šta je sam proces proizvodnje? „Proces je vrlo jednostavan i veoma jeftin. Koriste su stari crepovi, onaj čuveni biber crep, sa njim su se prekrivale stare kuće. Slažu se redovi i to se lepi blatom. Ništa, pa čak ni šamot, ne može sa zameni blato i stare crepove. Blato se meša sa plevom kada se podmazuje, zatim se dodaju svinjska srst i so, mešaju se i iznutra kada se dva puta namaže, tako traje i do deset godina.“Koliko dana je potrebno da se proizvede jedna seljačka peć?„Deset dana je potrebno da se sve završi. A ako ćce se sa spoljašnje strane zidova lepiti pločice, onda je proces još duži. Crepove stavljam jedan na drugi i trebalo bi da bude 60 nivoa. Jedan crep se preseče na tri dela i slažu se jedan na drugi. Blatom izmešanim sa plevom – ljuskom veže komadiće. U početku bi trebalo da bude debljina 50 centimetara, kada je peć gotova, klupa je postavljena okolo. U unutrašnjosti se puni zemlja, a na vrhu je mešano staklo, razbijene staklene boce kao izolacija tako da temperatura ne ide ka zemlji, već da se zagreje gde treba, tj. Da soba bude topla i kada su noge položene da se peku. Beton nije ovde, sve prirodno, ili kako se sada kaže, eko.“S MAJSTROM KERAMIKÁROM JAROSLAVOM RYBOVIČOMSedliacke pece vymizli z domácností. Práve tak, ako s rozvojom techniky z dvorov a maštalí vymizli starého otcove kone. Ešteže dobre, že ich Samuel Kováč pred zabudnutím uchováva v lyrickej, dojímavej piesni Starého otcove kone. Vymizli aj sálaše vôkol dedín, a tým zmizol ten jednoduchý, ale pokojný život sedliackych rodín, ktorí aj napriek namáhavej práci v poli od svitu do mraku pokoj našli v chládku pod rozkošatenými stromami, keď jediným osviežením bola voda z kopanej studne. A chutila náramne. Ako aj v zime jedlá zo sedliackej pece, buďto krumple na ťapši, krumpľovníka, alebo kapusta, sárma. A v sobotu rejteša.Potom sa spelo k modernému spôsobu života a všetko staré sa eliminovalo, nebolo potrebné. Ale trpký pocit z toho veru zostal. Aby prišli časy, keď sa čoraz viac obraciame k prírode, uprednostňujeme prírodné prvky pred chemickými, a obnovujeme starodávne.A tak aj sedliacke pece zažívajú svoju renesenciu. Ešte ako je dobre sedieť v zime na lavičke okolo pece a vyhrievať si chrbát. Tejto zdĺhavej robote sa venuje aj petrovský keramikár Jaroslav Rybovič, a takto vraví:
S MAJSTROM KERAMIKÁROM JAROSLAVOM RYBOVIČOM
Sedliacke pece vymizli z domácností. Práve tak, ako s rozvojom techniky z dvorov a maštalí vymizli starého otcove kone. Ešteže dobre, že ich Samuel Kováč pred zabudnutím uchováva v lyrickej, dojímavej piesni Starého otcove kone. Vymizli aj sálaše vôkol dedín, a tým zmizol ten jednoduchý, ale pokojný život sedliackych rodín, ktorí aj napriek namáhavej práci v poli od svitu do mraku pokoj našli v chládku pod rozkošatenými stromami, keď jediným osviežením bola voda z kopanej studne. A chutila náramne. Ako aj v zime jedlá zo sedliackej pece, buďto krumple na ťapši, krumpľovníka, alebo kapusta, sárma. A v sobotu rejteša.
Potom sa spelo k modernému spôsobu života a všetko staré sa eliminovalo, nebolo potrebné. Ale trpký pocit z toho veru zostal. Aby prišli časy, keď sa čoraz viac obraciame k prírode, uprednostňujeme prírodné prvky pred chemickými, a obnovujeme starodávne.
A tak aj sedliacke pece zažívajú svoju renesenciu. Ešte ako je dobre sedieť v zime na lavičke okolo pece a vyhrievať si chrbát. Tejto zdĺhavej robote sa venuje aj petrovský keramikár Jaroslav Rybovič, a takto vraví:
You must be logged in to post a comment.