Ушушкан је на 20 км од Новог Сада, нешто подаље од Беочин села, под падинама Фрушке горе, поред Љутог потока који тече све до Дунава. Манастир Беочин је женски и посвећен је Вазнесењу Господњем, Спасовдану. Споменик је културе од изузетног значаја и један од најмонументалнијих манастира сремске епархије.Помиње се још 1578. у турским изворима у вези са плаћањем дажбина, затим и у документима руског министарства. Био је тешко оштећен за време аустријско-турских ратова и потом напуштен. Патријарх Арсеније III Чарнојевић насељава избегле монахе манастира Раче који су тада живели надомак Будима. Они граде малу дрвену црквицу.Садашње здање подизано је од 1731. до 1740. Ктитори су били Миливоје и Петар Милаковић из Футога. Иако похаран, није био рушен за време Другог светског рата. Део ризнице чинили су библиотека са вредним богослужбеним књигама, рукописима и србуљама, иконе, металне и дрвене гравире и сасуде, везена завеса за царске двери монахиње Ане из 14. века и др. Нешто од тога је након рата враћено из Загреба и сада се налази у Музеју српске православне цркве у Београду. Манастир је служио и као партизанска а касније и пулмолошка болница.Унутрашњи зидови цркве тренутно нису осликани. Иконостас је изузетно висок, са иконама у 5 редова. Сликарство су радили чувени мајстори који су оставили трага и на другим фрушкогорским манастирима: Јанко Халкозовић, Димитрије Бачевић и Теодор Крачун. Дрворезбарски део иконостаса тренутно покрива видљив слој прашине, надамо се да ће његово чишћење доћи на ред. Изнад спољне стране улазних врата запажају се фигуре орла и лава као и други украси у зеленој боји.Седамдесетих година долазе три сестре Радосављевић из села Причевић код Ваљева. Затекле су зидине манастира без врата и прозора. Период обнове био је на њима. Клизиште је 2013. нанело штету потпорном зиду који држи брдо испод ког је манастир смештен па је било неопходно да се дигне нови.Уз манастир ка улазној капији налази се гроб песника Јована Грчића Миленка. У манастиру су мошти светог Варнаве Настића који је мученички носио терет комунистичких казамата, те се овде упокојио. Уз манастир је и мања црква новије градње посвећена управо Владици Варнави, као и лепа трпезарија.У Беочин су накратко, заједно са монаштвом из Фенека склањане мошти српског краља Стефана Првовенчаног (у монаштву Симеона монаха), брата Светог Саве које се сада поново налазе у Студеници.Иза порте се налази парк стар 150 година. Подигли су га баштовани из Париза који су одржавали дворац у Версају за време архимандрита Димитрија Бранковића. Разлог за малу копију версајског врта је вероватно тај што је манастир некада имао велико имање али и деонице у руднику. У средини је фонтана окружена мноштвом листопадног и зимзеленог дрвећа као и жбунастог растиња које није уобичајено за ово поднебље. На извишењу иза фонтане је и прелепа капелица. Парк смо посматрали преко ограде обавијени мирисом четинара. Иако није у пуном сјају, његова отменост и даље плени.Ипак, ова светиња је најпознатија по чудотворној икони Богородице беочинске. Стара је преко 500 година. Раније се налазила у гробљанској капели. У време ратова са Турцима, само је икона остала читава након рушења капеле. Код Богомајке беочинске долазе људи разних вера. Многи парови су добили потомство након молитви пред овом иконом која се сада налази са леве стране олтара, те се често са децом враћају да захвале. Били смо присутни кад су родитељи заказивали крштење мале Саре. Мати их је замолила да напишу своје чудо у наменску манастирску свеску како би све те приче једног дана биле преточене у књигу.Сада, у зимском периоду, манастир је отворен до 16 сати. Од манастира постоје планинарске стазе, па се уз посету може укомбиновати и шетња спрам могућности. У повратку предлажемо предах у етно ресторану Бели чин, малом гастрономском рају који се налази уз сам манастирски пут.Текст и фото: В. Раонић;
Унутрашњи зидови цркве тренутно нису осликани. Иконостас је изузетно висок, са иконама у 5 редова. Сликарство су радили чувени мајстори који су оставили трага и на другим фрушкогорским манастирима: Јанко Халкозовић, Димитрије Бачевић и Теодор Крачун. Дрворезбарски део иконостаса тренутно покрива видљив слој прашине, надамо се да ће његово чишћење доћи на ред. Изнад спољне стране улазних врата запажају се фигуре орла и лава као и други украси у зеленој боји.
Седамдесетих година долазе три сестре Радосављевић из села Причевић код Ваљева. Затекле су зидине манастира без врата и прозора. Период обнове био је на њима. Клизиште је 2013. нанело штету потпорном зиду који држи брдо испод ког је манастир смештен па је било неопходно да се дигне нови.
Уз манастир ка улазној капији налази се гроб песника Јована Грчића Миленка. У манастиру су мошти светог Варнаве Настића који је мученички носио терет комунистичких казамата, те се овде упокојио. Уз манастир је и мања црква новије градње посвећена управо Владици Варнави, као и лепа трпезарија.
У Беочин су накратко, заједно са монаштвом из Фенека склањане мошти српског краља Стефана Првовенчаног (у монаштву Симеона монаха), брата Светог Саве које се сада поново налазе у Студеници.
Иза порте се налази парк стар 150 година. Подигли су га баштовани из Париза који су одржавали дворац у Версају за време архимандрита Димитрија Бранковића. Разлог за малу копију версајског врта је вероватно тај што је манастир некада имао велико имање али и деонице у руднику. У средини је фонтана окружена мноштвом листопадног и зимзеленог дрвећа као и жбунастог растиња које није уобичајено за ово поднебље. На извишењу иза фонтане је и прелепа капелица. Парк смо посматрали преко ограде обавијени мирисом четинара. Иако није у пуном сјају, његова отменост и даље плени.
Ипак, ова светиња је најпознатија по чудотворној икони Богородице беочинске. Стара је преко 500 година. Раније се налазила у гробљанској капели. У време ратова са Турцима, само је икона остала читава након рушења капеле. Код Богомајке беочинске долазе људи разних вера. Многи парови су добили потомство након молитви пред овом иконом која се сада налази са леве стране олтара, те се често са децом враћају да захвале. Били смо присутни кад су родитељи заказивали крштење мале Саре. Мати их је замолила да напишу своје чудо у наменску манастирску свеску како би све те приче једног дана биле преточене у књигу.
Сада, у зимском периоду, манастир је отворен до 16 сати. Од манастира постоје планинарске стазе, па се уз посету може укомбиновати и шетња спрам могућности. У повратку предлажемо предах у етно ресторану Бели чин, малом гастрономском рају који се налази уз сам манастирски пут.
Текст и фото: В. Раонић;
You must be logged in to post a comment.