Пише, Спасоје Томић
Политичка динамика српског народа у Црној Гори током посљедњих деценија представља комплексан социо-политички феномен, неријетко оптерећен унутрашњим противрјечностима и парадоксима. Један од најистакнутијих парадокса, који се с правом може квалификовати као својеврсна национална аномалија или девијација у политичком промишљању, огледа се у дубоком дијалектичком расцјепу између декларативног националног идеализма и практичног политичког дјеловања једног дијела српског бирачког тијела у Црној Гори.
Овај феномен манифестује се кроз хиперкритички однос према званичном Београду, док се истовремено на домаћем терену конформистички подржавају структуре које директно легитимишу политичке процесе супротне тим истим идеалима.
У средишту овог парадокса налази се питање Косова и Метохије као централне тачке српског националног идентитета. Стална мета оштрих критика дијела српске јавности у Црној Гори јесте предсједник Србије Александар Вучић. Овом државнику се, неријетко без дубљег утемељења у реалним геополитичким чињеницама и међународно-правним оквирима у којима Србија маневрише, олако упућују оптужбе за „издају“ јужне српске покрајине. Овакве нарације, конструисане на емоционалном и апстрактном нивоу, потпуно игноришу комплексне дипломатске напоре, институционалну борбу за опстанак српског народа на Космету и очување суверенитета у крајње неповољним међународним околностима.
Критика која долази из Црне Горе тако постаје отуђена од реалности с којом се Београд свакодневно суочава.
Међутим, суштинска противрјечност, или „перверзија“ политичког ума, постаје очигледна када се анализира понашање тих истих критичара на изборима у Црној Гори.
Ови појединци и политичке групе, који Београду постављају ултимативне моралне и националне стандарде, у сопственој држави без задршке поклањају повјерење и гласове политичким партијама које „по дифолту“, односно у својим званичним програмима и коалиционим споразумима, безусловно признају самопроглашену независност Косова.
Тиме се долази до лицемјерног политичког дуализма.На макроплану (према Србији) захтијева се апсолутна бескомпромисност, често до нивоа политичког авантуризма, при чему се сваки тактички потез Београда проглашава капитулацијом. На микроплану (у Црној Гори) оправдава се и практично подржава коалициона сарадња са снагама које су суштински прихватиле косовску независност, под изговором „грађанског помирења“, „европских интеграција“ или утилитарне смјене бившег режима.
Овај феномен се може социолошки објаснити као затварање очију пред сопственом одговорношћу. Измјештањем кривице на Београд и Александра Вучића, дио Срба у Црној Гори врши психолошку компензацију за сопствену немоћ или неспремност да на унутрашњем плану Црне Горе испостави Косово као елиминациони услов за формирање власти. На тај начин, косовски мит престаје да буде животворно етичко начело, а постаје јефтино средство за унутрашњи политички обрачун и критику србијанских власти, док се на домаћој сцени пристаје на статус кво који директно афирмише тековине антисрпске политике.
На крају, евидентно је да овакво лицемјерје дугорочно слаби преговарачку и политичку позицију српског народа у цјелини. Олаким етикетирањем Београда за „издају“, док се истовремено гласа за оне који су Косово у Црној Гори одавно и дефакто предали, дио српског супстрата у Црној Гори упада у замку политичког шизофренизма. Превазилажење ове националне девијације захтијева суочавање са реалношћу, интелектуално поштење и усклађивање гласачког листића са декларативним националним убјеђењима.
Related
