НАЈНОВИЈЕ РЕФОРМЕ НАСТАВНИХ ПРОГРАМА КЊИЖЕВНОСТИ У РЕГИОНУ (СРБИЈА, РЕПУБЛИКА СРПСКА, СЕВЕРНА МАКЕДОНИЈА)

Аутор: Мср Владимир Папић

Након вишедеценијског затишја и фактичке непромењивости наставних програма књижевности за гимназије и средње стручне школе у Србији и државама региона, трећа деценија ХХI века бива обележена непрестаним променама спискова наставних садржаја, као и методичког приступа књижевним текстовима. Потреба за превредновањем канона светске и националне књижевности, као и прилагођавањем курикулума савременом ученику (његовим захтевима, пажњи и интересовањима), довела је до низа мање или више успешних реформи у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Федерацији Босне и Херцеговине, Хрватској и Северној Македонији.

Након завршетка реформе основношколског и гимназијског образовања у Србији, дошло је до адаптације наставног програма Српског језика и књижевности за средње стручне школе (који је већ једном мењан, непосредно пре гимназијског) и наставног програма Књижевности за филолошке гимназије[1]. Овај наставни програм представља веома важан помак у изради средњошколских курикулума на тлу Србије, с обзиром на то да је заснован на важећем програму опште, друштвено-језичке и природно-математичке гимназије, истовремено проширујући идеје на којима се он темељи, али и исправљајући његове недостатке, посебно онда када се програм огрешио о канонске писце и дела српске и светске књижевности. Насупрот досадашњој подели наставног програма на обавезни и изборни део, програм филолошке гимназије додатно проширује могућности релација и дијалога у које књижевни текстови могу да ступе (посебно у првом разреду).

Наставна целина „Књижевност као уметност речи” обухвата Андрићеву беседу „О причи и причању” (у обавезном делу програма) и „Причу о причању” Горана Петровића (у изборном делу програма). Целину „Проучавање књижевног дела” чине књижевни текстови Дучића, Лазе Лазаревића, Чехова, Софокла, као и народне песме „Бановић Страхиња” и „Хасанагиница”, док се изборни део програма заснива на романима Данила Киша, Милована Витезовића и Ненси Клајнбаум (Друштво мртвих песника) – дело поменуте америчке књижевнице није било уврштено у досадашње школске програме Србије и земаља региона.

Слично је и са поглављем „Књижевност старог века”, чији се канон проширује додатним одломцима из Хомерове Илијаде (Хекторова погибија и откуп), одабраним Грчким митовима (по Грејвсу), старозаветним параболама о стварању света и човека, његовом боравку и изгону из Раја, првобитном греху, Каину и Авељу, Вавилонској кули, као и Књигом о Јову, односно Пекићевим „Чудом у Јабнелу”. Изборни део чине одломци из Хомерове Одисеје, као и два новоуврштена романа – Убити птиицу ругалицу Харпер Ли и Vita brevis Јустејна Гордера. Аутори предметног програма дело Харпер Ли доводе у везу са Софокловом Антигоном, док роман Јустејна Гордера, настао након читања Исповести Аурелија Августина, постаје пример дела које „се бави питањима Бога, греха, одрицања, кривице, љубави”.

Канон дела народне књижевности остаје сродан оном прописаном за друге типове гимназије, док су 1001 ноћ и Толкинова Дружина прстена програмом предвиђена изборна дела, која елементе српских народних бајки повезују са древном традицијом просторно удаљених народа и модерним жанром епске фантастике. На сличан начин разумевање српске средњовековне књижевности бива потпомогнуто тумачењем дела Добрила Ненадића, Милана Ракића, Васка Попе, односно читањем одломака из Културне историје Срба Јована Деретића.

Обавезне садржаје целине „Хуманизам и ренесанса” чине дела Дантеа, Петрарке, Бокача, Сервантеса, Шекспира и Марина Држића (Дундо Мароје), док се у избору дају Држићева Новела од Станца, поезија Шишка Менчетића и Џора Држића, као и дела двоје аутора који досад нису били заступљени у наставним програмима за средње школе у Србији – Хулија Кортасара (новеле „Графити” и „Апокалипса у Солинтинамеу”) и Виславе Шимборске (песма „Утисци из позоришта”).

Прве две целине наставног програма за други разред филолошке гимназије посвећене су књижевности барока, класицизма и просветитељства. У троделном поглављу „Барок у европској књижевности; Барок у Дубровнику, Далмацији и Боки; Барокне тенденције у српској књижевности” налазе се обавезна дела Џива Гундулића, Гаврила Стефановића Венцловића и Захарија Орфелина, као и изборни текстови Калдерона, Арсенија Чарнојевића, Венцловића и тројице савремених српских писаца – Милосава Тешића, Радослава Петковића и Милорада Павића.

Целину „Класицизам и просветитељство у европској књижевности; Просветитељство и класицистичке тенденције у српској књижевности” чине обавезна дела Доситеја Обрадовића и Јована Стерије Поповића, док се у изборном делу програма нуде драмски текстови четворице класика светске књижевности – Плаутов Ћуп, Молијеров Тврдица, Расинова Федра и Корнејева Медеја.

Поглавље посвећено романтизму је већ знатно проширено у наставном програму за друге типове гимназије, с тим што сегменти који га сачињавају сада бивају допуњени делима која су претходно избачена из програма, попут Игоовог програмског текста „Предговор Кромвелу”, као и класицима светске књижевности, као што су Гетеови Јади младог Вертера, Љермонтовљев Јунак нашег доба или Колриџова „Песма о старом морнару”. Слично је и са поглављем „Реализам у европској и српској књижевности”, које је допуњено раније избаченим Домановићевим „Вођом” и делима Драгутина Илића (Хаџи Диша, прво поглавље), Томаса Хардија (Жена с маштом) и Џејн Остин (Гордост и предрасуда). У односу на већ постојеће програме, Ибзенова Нора постаје део курикулума за други, уместо за трећи разред гимназије.

Слично таквој концепцији, и обавезни део наставног програм за трећи разред гимназије бива проширен програмским текстовима Жана Мореаса (Манифест симболизма), Мајаковског и Хлебњикова (Шамар друштвеном укусу), поезијом Шарла Бодлера („Химна лепоти”), Артура Рембоа (раније избачена „Офелија”), Алексе Шантића („Музи”), Јована Дучића („Аve Serbia”), Милана Ракића („На Газиместану”), раније изостављеном драмом Јазавац пред судом Петра Кочића и романом Старац и море Ернеста Хемингвеја, одломцима из Дана шестог Растка Петровића, односно поемом „Велики друг” овог аутора, као и обрадом надреалистичког Алманаха Немогуће.

Истовремено, изборни део наставног програма за трећи разред филолошке гимназије чине и есеји Хуга Фридриха (из Структуре модерне лирике), Јована Дучића („Алекса Шантић”), Јована Скерлића („Лажни модернизам у српској књижевности”), Т. С. Елиота („Традиција и индивидуални таленат”), Рилкеово Писмо младом песнику и Бенов „Други живот”; поезија Војислава Илића („Клеон и његов ученик”), дела Фредерика Гарсије Лорке („Романса месечарка” и драма Дом Бернарда Албе), Марсела Пруста (Комбре) и Маргерит Јурсенар (Осмех Краљевића Марка), као и двојице истакнутих модерних источњачких аутора – Рјуносукеа Акутагаве („У честару” и „Нос”) и Лао Шеа („Сјајан почетак” и „Млад месец”).

У обавезни део програма за четврти разред филолошке гимназије се „враћају” Јама Ивана Горана Ковачића, „Каленић” и „Манасија” Васка Попе, „Реквијем” Миодрага Павловића, „Камена успаванка” Стевана Раичковића и Андрићев „Разговор са Гојом”. Новоуврштена обавезна дела су и Раичковићеве песме „Нити” и „Стихови”, „Као молитва” Ивана В. Лалића, Брехтова драма Мајка Храброст и њена деца, Маркесових Сто година самоће, Селимовићева Сјећања, као и приповетка „Огледало непознатог” из Кишове Енциклопедије мртвих. Изборне садржаје чине класична дела савремене српске књижевности попут Времена смрти Добрице Ћосића (у одломцима или у целини), Друге књиге Сеоба и Романа о Лондону Милоша Црњанског, антиутопије 1984. Џорџа Орвела и Слушкињина прича Маргарет Атвуд, драма апсурда Ћелава певачица Ежена Јонеска, као и есеји Жан-Пола Сартра („За позориште ситуација”), Николе Милошевића, Петра Џаџића и Борислава Михајловића Михиза. Иако су романи Михаила Лалића и Александра Тишме још увек у изборном делу програма, Десничина Прољећа Ивана Галеба сада постају део обавезног списка лектире, док се као пример класика ранијих епоха светске књижевности ученицима нуди само роман Браћа Карамазови, насупрот устаљеној пракси читања Злочина и казне у другим типовима гимназије.

Премда актуелни наставни програм Књижевности за филолошке гимназије представља помак у односу на спискове дела понуђених за тумачење у другим типовима гимназије, примећујемо да он унеколико одступа од своје претходне варијанте. На пример, у односу на претходно важећи наставни програм Књижевности за филолошке гимназије, ученицима више није понуђен шири избор дела српске народне књижевности, античке и библијске лирике, односно српске средњовековне поезије и апокрифних списа, у њему више нису поетички текстови Николе Боалоа и теоретичара ХХ века, као ни Стеријино Даворје, Јелисавета, кнегиња црногорска Ђуре Јакшића, Његошева Луча микрокозма (у одломку), Гогољев Ревизор, Записи из подземља Ф. М. Достојевског, Сремчева Зона Замфирова и Матавуљев Бакоња фра-Брне, Андрићев „Труп” и Ex ponto, Мажуранићева Смрт Смаил-аге Ченгића, Мопасанова новела „Два пријатеља”, Рембоови и Малармеови програмски текстови, као и Малармеова, Верленова и Јесењинова поезија, одломци из Дучићевог Блага цара Радована, „Салашар” Вељка Петровића и „Госпа Нола” Исидоре Секулић, Бука и бес Вилијама Фокнера, „Алеф”, „Пешчана књига” и „Чекање” Хорхеа Луиса Борхеса, поезија Љубомира Симовића и Новице Тадића, роман Црвени петао лети према небу Миодрага Булатовића, дела Бранка Ћопића и Антонија Исаковића посвећена Другом светском рату, канонски текстови других јужнословенских аутора (Матоша, Куленовића, Зупана, Јанеског), као ни Тихи Дон Михаила Шолохова и Молитве на језеру Николаја Велимировића.

Серија реформи основношколских и средњошколских наставних програма и уџбеника Српског језика и књижевности у Републици Српској је током 2025. године довела до адаптације Читанке за други разред средњих стручних школа у четворогодишњем трајању Катарине Вучић (треће, допуњено издање има 318 страница, у односу на 252 у претходним издањима), као и расписивања „Конкурса за прибављање рукописа уџбеника за основну школу и средње школе”, у ком се тражи рукопис Граматике српског језика за гимназије и средње школе, док су се у конкурсу расписаном претходне године тражили рукописи радних свезака за 6, 7, 8. и 9. разред. Истовремено, са почетком нове школске године, објављен је и реформисани наставни програм за први разред гимназије свих смерова[2]. У односу на претходно важеће наставне програме за гимназије у Републици Српској (из 2011), увиђамо њихову већу флексибилност и списак савремених извора, односно прописаних књижевних текстова који су „сви изборни и могу се користити за све теме, у складу с избором и креативношћу наставника”. Наставни програм за први разред чине примери поезије и прозе значајних аутора српске и светске књижевности, док су предложени драмски текстови доступни унутар књижевноисторијских целина наставног програма.

Тако се, поред устаљених дела Андрића, Лазе Лазаревића, Киша, Чехова или Десанке Максимовић, у реформисаном наставном програму налази и проза Бранка Ћопића („Коњска икона”), Радослава Братића („Ђавоља прича”), Кочићева „Мргуда”, „Увела ружа” Боре Станковића, Библиотекар и књига Ранка Павловића, као и дела Светозара („Испод врбе”) и Владимира Ћоровића (легенде о Светом Сави). Избор поезије је допуњен делима Светислава Мандића и Милана Ракића („Симонида”), Мирослава Антића („Бесмртна песма”), Војислава Илића („Пред Тројом”), „Песмом о песми” Јована Јовановића Змаја, „Мачком” Слободана Јовића, делима Радичевића, Јакшића, Шантића, Ракића, Дучића, Диса („Њено име”), Миљковића, песмом „Сасвим плава” Душка Трифуновића, као и делима Бећковића („Поезију више нико неће писати”), Новице Тадића („Хвалите ме после смрти”), Гојка Ђога („Аја Софија”), Ђорђа Сладоја („Плач Светог Саве”) и Пере Зубца („Моја те реч дотакла”).

Тема „Стари вијек” је проширена митовима о Едипу, Сизифу и Нарцису, словенским боговима Перуну, Весни и Морани, северноевропским митовима о Одину, Валкирама и Валхали. Поглавље „Народна књижевност” бива унеколико измењено, те га чини шири избор дела српске народне прозе, епских и лирских песама, као и драма Хасанагиница Љубомира Симовића. Уместо одломка из Доментијановог Житија Светог Саве, програм сада уводи одломак о бегу у Свету Гору из Теодосијевог житија, и изоставља Силуаново „Слово о Сави”. Капорове Белешке једне Ане више нису препоручено дело домаће лектире, коју у адаптираном програму чини 10 наслова (од којих се током године чита 5). Међу њима су грчки митови, Житије краљице Јелене архиепископа Данила Другог, једна Шекспирова драма (Хамлет или Ромео и Јулија), Нушићево Сумњиво лице, Селинџеров Ловац у житу, Животињска фарма Џорџа Орвела, Кад су цветале тикве Драгослава Михаиловића, Балкански шпијун Душана Ковачевића, Шешир професора Косте Вујића Милована Витезовића, односно једно дело по избору ученика и наставника.

Једна од последњих држава у региону која је ушла у реформске процесе наставних програма и уџбеника матерњег језика и књижевности за средње школе јесте Северна Македонија. Пређашње измене наставних програма Македонског језика су извршене 2001. године, док 2025. године имамо увид у нове наставне програме македонског, али и српског језика у тој земљи.[3] У односу на претходну програмску концепцију, у којој је доминирала историја књижевности, сада увиђамо две главне промене – увођење већег броја савремених аутора (посебно омладинске књижевности) и увођење дела аутора македонске, српске, албанске и турске књижевности у програме сваког народа заступљеног у Северној Македонији. Наставни програм прати и нови уџбеник Македонског језика и књижевности, објављен у септембру ове године у издању издавачке куће Арс Ламина, који потписују Емилија Величкова, Наташа Ацевска, Веселинка Лаброска и Тања Андонова-Митревска. Ово издање представља једини одобрени уџбеник који у настави могу да користе сви ученици на територији Северне Македоније, али је он већ изазвао полемике у научној јавности, где је представљен као дело обележено грешакама и недоследностима.[4]

Ипак, наставни програми Македонског и Српског језика и књижевности представљају куриозитет у односу на програме прописане у другим државама. То је најочитије у целини „Теорија књижевности”, која у програму на српском језику подразумева дела македонске љубавне лирике, класикa српске поезије (Јакшића, Диса, Шантића, Попе), дело Линдите Ахмети и Румијеву Месневију. У програму су заступљене и приче А. П. Чехова, Драгог Михајловског, Јадранке Владове, Оливере Ћорвезировске, Александра Прокопиева, Кима Мехметија, Халдуна Танерија, али и Јасминке Петровић (Све је у реду), Уроша Петровића (Приче с оне стране) и Драгана Јовановића Данилова (Алманах пешчаних дина). Роман као књижевна врста бива заступљен делима Венка Андоновског, Сју Таунзенд, Елоја Морена, Сабахатина Алија (Мадона у бунди), Абдулазиса Исламија, Иване Лукић (Почетак нечег великог) и Јасминке Петровић (Лето када сам научила да летим). Главне карактеристике драме се у програму Српског језика и књижевности у Северној Македонији проучавају на примерима дела Плаута, Шекспира, Кочића (Јазавац пред судом), Нушића (Народни посланик), Горана Стефановског (Дивље месо), Ибрахима Шинасија и Џабира Ахметија, док се књижевно-научне врсте анализирају путем аутобиографског дела Моји изуми Николе Тесле.

Поглед на нове наставне програме књижевности у Србији, Републици Српској и Северној Македонији показује свест њихових аутора о актуелном тренутку и ситуацији у просвети, али и стање целокупних образовних политика на овим територијама, усклађених са тежњама ка модернизацији образовног процеса, превредновању канона светске и националне књижевности, и увођењем дела која могу бити атрактивна и инспиративна младим нараштајима, како би их наговорила на читање. С обзиром на то да можемо пронаћи мањкавости и недоследности било ког наставног програма прописаног у Србији, региону или свету, неопходно је непрестано контролисање програмских садржаја, измене програма засноване на искуству у наставној пракси и вредносним судовима које доносе књижевна критика и историја, како би нови наставни програми (и уџбеници) на најбољи начин испунили своју сврху, истовремено формирајући нове нараштаје читалаца, који ће бити темељно образовани и доживљавати књижевност као личну духовну потребу.